Gradski Portal 018 -25.03.2018
Sinoć smo još jednom pokazali ko smo i kakvi smo. Na dan, koji je trebalo simbolično da obeleži našu želju da nikada ne zaboravimo 24 mart 1999 godine, mi smo sećanja gurnuli u stranu, prekrivši ih „trivijalnim raspravama o marginalnim stvarima“, proisteklim iz onoga što je lično, a ne zajedničko svih nas.
Oni, koji su smatrali da taj dan treba obeležiti, bili su na trgu Kralja Milana. Sa svećom u ruci, u mraku i uz zvuke sirene, od koje podilazi jeza. Sa ljudima koji dele ista osećanja,sećanja i tugu. U atmosferi, koja ni izdaleka nije kao te 99-te, ali dovoljno asocijacijativna da nas na trenutak vrati tamo. I treba da nas vrati. Ne zato da bi se prestravili i doživeli užas, već zato da ne bismo zaboravili, i da bi i naša pokoljenja pamtila nepravdu koja nam je tada naneta. Uostalom, i drugi narodi koji su preživljavali užase u ratovima imaju svoj Dan sećanja. Jevreji recimo. Dan sećanja na holokaust. Tako se sećanja čuvaju, prenose sa generacije na generaciju, da se ne zaborave, i da se ne ponove.
Nisam čula da su se Jevreji bunili zbog Dana holokausta. Nisam nigde pročitala da je nekome to zasmetalo.Nigde ne piše da je neko nekoga zbog toga vređao, ili mrzeo.
Baš zato su me rastužile primedbe nekih od nas. Udarili su po jučerašnjem danu, po organizatrorima i učesnicima takvom žestinom, koristeći razornijereči i od NATO bombi i od projektila.
I opet smo se podelili – samo što ne znam kako bih ovu podelu nazvala. Postoje ljudi među nama kojima je uvek neko za nešto kriv. U ovoj prilici nisam mogla da razumem zašto je kriv. Zato što je organizovao skup, zato što želi da se seća, zato što voli svoju državu i narod ili ko zna zašto, što nama nije po volji. A nama uvek nešto nije po volji. Što se donekle može i razumeti. Pa ne mislimo svi isto. Stavovi nam se razlikuju, mišljenja su nam drugačija. A ima li različitih mišljenja i po pitanju sećanja?
Izgleda da ima. Obojenih tolikom mržnjom, da su pojedinci i patrijarha nazivali najpogrdnijim imenima.A to više nisu mišljenja, to je mržnja o kojoj je, upravo patrijarh sinoć govorio. Mržnja koja nas je preplavila i ne da nam da dišemo. Pogušićemo sami sebe i poubijaćemo se mržnjom. Ne trebaju nama NATO bombe. Imamo mi snažnije oružje – mržnju.
A pošto svi u ovoj zemlji imaju pravo da misle, cenim da i ja imam to isto pravo , kao deo svih. Pa bih rekla: RTS je sinoć pokazao da je nacionalna televizija bez premca. Predsednik Srbije je pokazao da je državnik, ali i običan čovek koji ume da plače, kao i svi ostali. Patrijarh je pokazao da je njegova najveća želja, kao svetog lica, da nas ujedini i da nam ukaže na put, koji nije put mržnje. Narod je, svojim prisustvom, jasno poručio kojim bi putem želeo ići. A svi oni, koji su se svemu ovome rugali, pokazali su da ništa, osim mržnje, ne razumeju, i sve im je strano osim vlastite misli.
Tako lepo podeljeni, nastavićemo svako svojim putem. Do sledeće prilike u kojoj ćemo moći da pokažemo ko je ko, i ko je šta. Neki će to pokazivati gradeći, oni drugi rušeći. I jedni i drugi žele da žive bolje u ovoj našoj zemlji, što je sasvim normalno. Razlika je jedino u tome što jedni ukucavaju ekser po ekser, dasku po dasku, a drugi bi da preseku testerom, i stvari reše odjednom.
Mladi ljudi su sinoć imali čas istorije. Ne znam samo jesu li ga razumeli, ili smo ih svojim ponašanjem – kako to činimo godinama unazad – samo zbunili. Tim gore po nas ako smo ih zbunili, jer nama se istorija – po nepisanom pravilu – ponavlja.
25.Mart
