Gradski Portal 018 – 07.03.2019
Džavid Jašari danas je profesionalni sportista u „Partizanu“, član je ragbi reprezentacije Srbije. On je jedan od heroja današnjice za koje se bori Ljiljana Orlić – devojka koju Srbija zna po – humanosti.
Ljiljin cilj je da putem emisija koje će biti emitovane na internet televiziji „Link TV“ animira što više ljudi da pomognu mladim ljudima koji su to zaslužili, jer su, pored užasno teških životnih priča, ostali borci i ljudi koji bi trebalo da budu uzor mladima.
Pade mi u oči ovaj tekst, i ureza mi se krupnim slovima u memoriju. Pa to je to. To je to što nama treba, a nikako da ga se setimo, kao da je reč o najvećem otkriću.Potrebni su nam „borci i ljudi koji bi trebalo da budu uzor mladima”. Ljiljana Orlić to, definitivno, jeste. A sigurna sam da nije jedina. Ima takvih u ovoj zemlji, samo oni rade iz senke – njih zanima da pomognu, a ne da se o njima govori.
Posebno su u ovoj priči značajni novinari, oni novinari čija se reč poštuje i ima specifičnu težinu. Oni mogu čuda da naprave, samo ako hoće. Jer oni vide, čuju, upoznaju dušu čoveka u nevolji. Pa mogu da promene život čoveka, a i čovek može da promeni njih.
„Jer, kada se neko oduševi bananama i čarapama – kaže Ljiljana – i zamoli me da mu sledeći put donesem pastu za zube, naravno da me je itekako promenilo. Koliko puta sam se rasplakala i usred snimanja prekinula, koliko puta sam osetila potrebu da ih zagrlim i podelim tu njihovu bol ili neku sreću, ako su položili ispit ili našli neki posao“……da koliko puta, i koliko primera ima…..samo ih treba pronaći.
Iskrivljenu sliku o novinarima imamo danas. Novinari se povezuju sa senzacijama, hit vestima, užasima, nesrećama, naklapanjima i ogovaranjima……Novinari DOBRIH VESTI, danas nisu novinari. Oni su tamo neki koji pričaju neke sladunjave, otužne i patetične priče, koje nekoga zanimaju, nekoga ne……i brzo se zaboravljaju.
A ja bih rekla – oni su novinari koji mogu da se pohvale rezultatima svoga rada, tragom koji ostavljaju iza sebe , pre svega tragom koji ostavljaju u životima brojnih ljudi, kojima su pomogli. A jesu – nekima da savladaju bolest, nekima da pronađu posao, da se izvuku iz bede, kriminala, droge, prosjačenja. Izvinite, takvi novinari nisu samo novinari, oni su HEROJI NAŠEG DOBA. Šta god o njima ko pričao, i kako god na njih gledao – oni su heroji.
A likovi o kojima govore su BORCI ZA PRIMER svima nama. Jer, kako kaže Ljiljana Orlić:
„Kada ih upoznate, tek tada shvatite nebitnost nekih stvari koje su nama bitne, shvatite vrednost zdravlja, poroodice i svojih prijatelja, jer oni nemaju to – oni su izrasli u individualce koji nisu imali tu ljubav tokom odrastanja koju smo mi imali……Nemaju prijatelje iz detinjstva, nemaju slike iz detinjstva,ponekad jednu, dve, tri slike i to je sve što nose sa sobom, ali su pravi borci i druge podstiču da shvate šte su prave vrednosti“.
Ne govorim tek tako o Ljiljani Orlić, o kojoj sam kao novinaru slučajno saznala. Govorim o svima nama koji se bavimo ovim poslom, a nakaradno smo ga shvatili i na žalost mnogi ga nakaradno i rade.
Sve nakaradnosti pokupili smo sa Zapada, pa i sliku i profil novinara. I zaboravili na ljudswkost, koju bi -pored svega ostalog – trebalo da nose u sebi. Trabunjamo o nezavisnosti i koječemu, a suštinu smo gurnuli pod tepih.
07.Mart
