Gradski Portal 018 – 23.02.2019
Kralj narodne muzike Šaban Šaulić sahranjen je u Aleji zaslužnih građana. Šaban je sahranjen uz zvuke pesme „Ne plači dušo“ koju je posvetio svojoj supruzi Gordani. Pesmu je na harmonici svirao Aleksadnar Sofronijević. Ćerka Sanela bacila je belu ružu na očev grob.
Ovo je jedna od brojnih vesti, kojom se zatvara priča u medijima o Šabanu Šauliću.
Ne zalazeći u detalje o nesrećnoj pogibiji našeg poznatog pevača narodne muzike, dozvoljavam sebi da kažem da je on jedan od najdrastičnijih primera kako se u Srbiji, u medijima, u svemu preteruje i stvari dovode do besmisla.
Napraviš od smrti performans. Da nije tužno, bilo bi……pa upravo tako…..spektakl. Mali million nesuvislih naslova, neprimerenih događaju, mogli su da se pročitaju samo u danu Šabanove sahrane. Ko je skrhan od bola, ko je ljubio sanduk, ko je kakav venac doneo, ko je pevao njegovu pesmu……….strašno. Zaista strašno za normalnog čoveka sa normalnim ljudskim osećanjima.
Da ne govorimo o tome ta je sve prethodilo sahrani. O čemu su sve novinari prethodnih dana izveštavali. Saznali smo koga od familije Šaban ima – u zemlji i svetu, ko je kako reagovao na njegovu smrt, ko je šta rekao i poručio, ko je padao u nesvest. Pa onda ko ga je ubio – Nemac ili Turčin. Pa ko je kriv, a ko pra. Pa kako je naslutio svoju smrt i napisao oporuku, onda kako je njegova supruga u dugovima……..ne bih dalje, samo ću reći da je ovo mali delić svega onoga o čemu smo proteklih dana mogli da se informišemo u našim medijima, preplavljanim Šabanom.
Recite mi sada pošteno – da li vas je sve to zanimalo? Da li ste goreli od želje da saznate tolike pojedinosti o Šabanu? I čemu služe sva ta saznanja?
Nije li bilo na mestu da se o Šabanu Šauliću progovori na dostojanstven način, da se sve proprati sa dozom poštovanja prema čoveku i tugom, primerenom svakog pojedinca koji žali za njim?
Šta smo uradili? Napravili smo cirkus od smrti čoveka, koji on nije zaslužio. Ni imenom, ni delom, ni ljudski.
Srbija je mesto na kojem je preterivanje, ama baš u svemu, omiljena disciplina. Ako veličamo nekoga – veličamo ga do daske, ako mrzimo – mrzimo iz dna duše, ako se radujemo nečemu – radujemo se izveštačeno do iznemoglosti i nazad……i šta god da radimo, činimo to do neukusa.
Ne znam zašto smo takvi, ali smo takvi. A takvi smo, jer mediji podgrejavaju naše ružne osobine, i izvlače ih kao primer koji treba slediti. I onda krenu svi na pogrešnu stranu, i teraju do tačke u kojoj nema ni poente ni katarze, ničega nema. Ima samo izduvanog balona od preteranih gluposti, nagomilanih u međuvremenu, balona koji nas vodi u prazninu.
Nadam se da Šabana nećemo spominjati narednih dana i evocirati uspomene na njega. Dužna sam i ja nešto da kažem na kraju ovog teksta. Slava mu, kao i svima ostalima koji su ovih dana otišli sa ovog sveta.
23.Februar
