Gradski Portal 018 – 06.02.2019
Opozicija „finalizuje dogovor“ kako bi ga ponudila građanima, izjavila je samostalna poslanica Marinika Tepić.
Predstavnici opozicionih stranaka i organizacija dogovorili „Sporazum sa narodom“, rekao je tim povodom Zoran Živkovic, predsednik Nove stranke.
Oni tim dokumentom odgovaraju na zahteve građana izražene na protestima 1 od 5 miliona i uslaglašavaju buduće delovanje u cilju uspostavljanja demokratske države i vladavine prava.
Narod je vrlo važna stavka u čitavoj priči. Oduvek bio, i uvek će biti. Narod se pita. A narodu fali bolji život. Pretpostavljam da oni, koji narod pitaju, znaju kako se stiže do boljeg života.
Sa Zoranom Živkovicem smo jednom putovali. Pa zalutasmo na pogrešnu stazu. Možda namerava sada da nam se izvini i ispravi grešku. Da li da pokušamo još jednom?
Pokušavati , svakako, treba…..iznova i iznova. Do boljeg života se ne stiže preko noći. Dug je to i trnovit put. Zahteva puno napora, truda i strpljenja. I rada , razume se, bez rada ništa ne biva.
Putovanje ka boljem životu traži i vođu. Čoveka za kojim će taj, toliko izraubovani narod, krenuti. I kome će verovati, i koga će slediti i zbog kojeg će se truditi da istraje. Vođu koji zna put i ne podilazi narodu. Vođu koji ne laže i ne obećava brda i doline, unapred znajući da toga neće biti na kraju puta.
Naš narod je, u principu, opčinjen vođama. Zalude ga svojom slatkorečivošću s jedne i lažnom hrabrošću, s druge strane. Narod u vođu gleda ko u Boga. Neki od političara su već imali priliku da izigravaju Bogove na zemlji. I potvrdili onu staru narodnu “Bog stvori bradu prvo sebi, pa onda drugima”. Naši , ovozemlaljski bogovi, stvoriše bradu samo sebi – ostale
zaboraviše. Zaboraviše, u međuvremenu, i to da su zaboravili. Pa se ponovo preporučuju narodu da mu pomognu da dobije bradu.
Kome narod da veruje danas? Većina ih se pokazala, ne i dokazala, ali većini ne smeta da se iznova preporučuje. Narod bi sada trebalo da se upeca na udicu. Iz uverenja prema oprobanima, ili iz mržnje prema postojećima.
Ne bi narodu bio prvi put da posegne za promenama iz mržnje, nezadovoljstva i besa. Narodu valja oprostiti. Mržnja zaslepi čoveka, pa ne može da sve, što bi trebalo, stavi na kantar I izmeri. S jedne strane jednog, s druge strane drugog. Pa ko preteži – po kvalitetu, ne po ljubavi, ili mržnji.
Naš, srpski narod, nikada nije vagao. Što bi rekli albanci…..dok volje, volje…..kad ne volje, kolje. Bez razmišljanja, bez rasuđivanja, bez promisli o posledicama.Kad pogreši, i shvati da je pogrešio – onda se ne kaje. Traži krivca, pa njega mrzi. I tako u krug.
Ne valja mnogo verovati onima koji bi i glavom kroz zid, ako je iza zida fotelja – predsednička, premijerska, ministarska, kakva god. Ne bih mnogo verovala onima koji danas uživaju u luksuzu, stečenom na putu ka boljem životu, koji su običnom čoveku priuštili pištaljku i sa pištaljkom ga ostavili na ulici. I zaboravili. A sad bi da u njihovo ime ponovo zviždi i lupa u šerpe.
Ali, svako od nas ima svoju glavu na ramenima i malo mozga u glavi, pa neka razmišlja. Neka mućne tom glavom, ali hladnom glavom, neopterećenom raznoraznim bajkama i obećanjima, zasnovanim na ličnom interesu. Nije to teško. Malo je pameti neophodno da se razluči šta je crno, a šta belo. Šta je laž, a šta je istina. I ko je falsifikat, a ko original.
A to malo uključenog mozga je dovoljno da postanemo samosvesni. I da umemo da procenimo za kim valja ići, a kome samo mahnutii, i reći mu „ćao“. Jer, neki ne zaslužuju ništa više od toga.
6.Februar
