Gradski Portal 018 – 17.01.2019
Živimo nečije tuđe živote poslednjih godina. Više o njima brinemo, no što brinemo o vlastitim.I tako nam zivot prolazi, a mi ga i ne primećujemo. Svakodnevica, sazdana od običnih ljudskih stvari, davno je zaboravljena. Niko se više ne bavi običnim stvarima, niko više razgovor ne zapodeva o nečemu što se tiče porodice, posla, pa i razonode…..zar je to greh. Svi vode visoku politiku. I svi se u nju razumeju, što je najbitnije u priči. Počev od onog sa 8 razreda osnovne škole do visokoobrazovanih različitog profila.
A na društvenim mrežama koje su nam – hvala bogu ili ne daj Bože, date – svi su isti. I onaj sa 8 razreda i fakultetski obrazovani ljudi. Krene priča, klupko se odmotava, pa na kraju priče i ne znaš više zašto se je i kojim povodom začela. Važno je da se priča i pametuje. Važno je da se sudi i presuđuje. Važno je da je moje misljenje Bogom dano i da sam se pridružio „orkestriranom pljuvanju” po nekome ili nečemu. Tako sam i ja postao sastavni deo neke grupe, nekog kolektiva….a čovek, kao društveno biće teži da bude deo kolektiva. I biva, ali deo „razjarenog čopora“ čija je uloga da nekoga linčuje i dokaže nečiju krivicu.
Komentarišemo sve…….od svetske do lokalne politike, od državnih do lokalnih problema, od života „važnih“ do života „nevažnih ljudi“. I ljutimo se, i žestimo jedni na druge, pravimo „virtuelna neprijateljstva“, pa onda sve to dodatno narednih dana i prepričavamo, jer nemamo šta drugo.
A da li stvarno nemamo šta drugo? Da li zaista nemamo svoje živote, radosti i tuge u njima, da li su nam naši životi toliko nevažni, da smo ih potčinili glupostima, od kojih nemamo baš nikakve vajde? Ja mislim da nije tako. I mislim da svako od nas, u životu koji mu stoji na raspolaganju, između ona četiri zida u rođenoj kući, i još nekih zidova između kojih žive nama dragi ljudi– svako od nas ima mali milion povoda za priču o sasvim normalnim, običnim i korisnim stvarima. A zašto to ne činimo? Pa ne znam. Ne znam ni kada smo skrenuli u nenormalnost, iako se sećam kada smo bili normalni. Ja i neke generacije oko mene. Vremena u kojem nije bilo društvenih mreža, u kojem se razgovaralo o tome ko je šta kupio, ko se čemu obradovao, negde išao, ili nešto video…..pa i o knjizi koju je pročitao. Nema toga, a mislim da ga više neće ni biti. Osim, možda, kod nekih „dinosaurusa od ljudi“ koji kategorički odbijaju da se priklone nakaradnim vrednostima.
Nekada davno bi u današnjim novinama osvanula vest da je Putin stigao u Srbiju i da će razgovarati sa državnim rukovodstvom. A sutra bismo pročitali s kim se sastao, šta se razgovaralo i dogovorilo. I nama bi to bilo dosta. I stvarno je dosta.
Danas znamo mnogo više o tom dolasku nego što i sam Putin zna. Proučili smo ga uzduž i popreko i bavimo se time već duže, a pozabavićemo se i narednih – ko zna koliko – dana.
Čeznem, kao običan građanin, za vremenom kada nas je bilo više briga da li nam je dete u kući doručkovalo, nego da li je stigao Putin. Jer, svakom normalnom čoveku je najvažnije ono, što od njega zavisi i na šta može da utiče, od informacija koje može da zna, ali i ne mora. Putin stiže u Srbiju i bez naših briga o tome i naklapanja o svemu, što će se tim povodom događati. I otići će, a mi ćemo u svoja četiri zida krenuti da tražimo nešto novo, čime bismo ispunili naše prazne živote.
17.januar
