Šef diplomatije Ivica Dačić siguran je da će do kraja godine pet zemalja povući priznanje Kosova, što bi u ukupnom zbiru bilo 20 država koje su suspendovale svoju odluku. Šta to znači u kontekstu traženja rešenja za kosovsko pitanje i menja li pregovaračku poziciju Beograda?
Polovina članica Ujedinjenih nacija minus jedan staje u broj 96, dok je sada 99 zemalja priznalo Kosovo.Osim povlačenja priznanja, cilj Srbije je i da oni koji Kosovo nisu priznali to ne učine.
Albanski premijer sa govornice u GS UN imao je drugačiji poziv.
„Draga Srbijo, nezavisno Kosovo je nepovratna realnost, prestanite da živite u poricanju“, rekao je Edi Rama.
Ovo bi bila realnost izgovorena u nekoliko rečenica, a diplomatska aktivnost na tom planu, jedne i druge zemlje, je vrlo složen, i ne baš tako lak posao. Srbija ima zadatak da, kroz pozivanje na povlačenje priznanja ili ubeđivanje onih koji nezavisnost Kosova nisu priznali, svetu pokaže i dokaže istinu, koja je godinama gurana pod tepih. A to je da je Kosovo Srbija i da je politika, vođena u međuvremenu, deo jednog složenog procesa na međunarodnom planu, kojim se dolazilo do cilja, zacrtanog daleko i od Srbije i od Kosova. Srbija to zna, zna i koliko je njena borba – borba Davida protiv Golijata, ali ne odustaje. Verujući da istina kad tad izađe na videlo, i ne sumnjajući da kamen po kamen gradi palatu.
Prištinska vlast isto zna, ali ne želi da zna, jer joj guranje istine pod tepih ide u prilog. Sreća je pogledala pre više godina, kada su velike sile odlučile da im Priština posluži kao “poslušno dete, koje će za lizalicu sve da učini” i kada su pristali, misleći da su miljenici
sveta. A nisu, oni su samo instrument sveta, koji će biti bačen u kantu za otpatke onoga časa, kada više ne bude potreban.
Da se kampanja Beograda ne sviđa zapadu govori i nedavno saopštenje Kvinte, ali i novog izaslanika SAD za Zapadni Balkan koji pozivaju da se obustavi lobiranje za povlačenje priznanja nezavisnosti Kosova. “Recite Beogradu da prestane da nam smanjuje broj priznanja pa ćemo razgovarati o taksama” – rekli su u Prištini, a beogradu je to znak da je strategija dobra i da nagriza uporište u Zapadu. Jer Beograd je uspeo da i Amerikance i Evropljane angažuje na toj temi. I to je već nešto. Malecno nešto, koje može da poraste u veliko nešto
Menja li to pregovaračku poziciju Srbije?
Minus zemalja na spisku koje Kosovo priznaju za Beograd je plus kada se glasa za članstvo u medjunarodnim organizacijama.
Tako, zbog nedovoljnog broja glasova, Priština dva puta nije mogla ni do dnevnog reda sednice Interpola, a prošle godine nije uspela da postane član. Zbog manjka podrške nije ušla u Unesko.
Sve to govori da i “malecko nešto” igra veliku ulogu.
Primera radi, kada je Surinam povukao priznanje Kosova, svi su se smejali. Jaka zemlja i jaka stvar.Imalo je to, međutim, psihološki uticaj na samopouzdanje Srbije koja je podigla glavu, osmelila se da napravi i sledeći korak i danas, posle 15 povlačenja i najava novih, to ima ozbiljne političke posledice, ne samo po pregovore, nego i regionalnu stabilnost Balkana.
Iako beogradski zvaničnici ponavljaju da nemaju iluziju da će najveći igrači u EU i SAD povući svoj stav o Kosovu, u pojedinim situacijama ti igrači povlačili su poteze u korist Beograda.
Tako je prilikom glasanja za prijem Kosova u Unesko 14 zemalja koje su ga priznale bilo ili uzdržano ili nije glasalo.
I na kraju – govor predsednika Srbije Aleksandra Vučića u UN potvrđuje da se na Srbiju gleda drugačijim očima i da se “zemlja ipak okreće”. Ovoga puta u našu korist.
29.Septembar
