Glumac Miloš Biković je za svoj odmor izabrao Hrvatsku, konkretnije Crveni otok, koji ga je oduševio. I slikao se za instagram kako bi sa svima nama, posebno sa onima koji ga vole, podelio lepotu, sreću i radost. Što čine svi, normalni u glavi, ljudi.
Elem, dok je veći deo njegovih pratioca bio oduševljen prizorom komentarišući da i oni vole Hrvatsku, deo ga je brutalno napao zbog izbora destinacije za odmor.
„Oluja i Jasenovac zaista ti ne znače ništa?“, „Samo letuj tako na mestu gde su Srbi zaklani!“, „Šta ćeš sa ustašama“, samo je jedan deo napada koji se nalaze na objavi glumca, koja trenutno broji preko 170.000 lajkova.
Bravo pametnjakovići! Da nije vas, ovaj svet bi bio mnogo bolje mesto za život. Da nije vas, takvih kakvi jeste, ne bi bilo ni Oluje, ni Jasenovca, ni klanja, ni ustaša, ni četnika, ni mržnje……ničeg ružnog ne bi na ovom svetu bilo, da nije vas koji ga svojom mržnjom stvarate.
I ponovo mi u glavi vaskrsnu misao o mrziteljima. U svakoj situaciji, na svim mestima, prilikama i događajima. Jer, mrzitelji su poseban soj ljudi. Oni će i u najvećem dobru na ovom svetu pronaći zlo, u najvećoj svetlosti tamu, dijamant će pretvoriti u blato, mrzeće i sebe ako treba, samo da mrze. Svako polazi od sebe, pa i mrzitelji. Ne valja to što smatraju da svi u mržnji treba da im se pridruže, pa da zajedno mrze do iznemoglosti.Što je najgore, mnogi to i čine. Možda ne zato što su istog kova, već zato što ne uključuju mozak i zato što vole da budu deo mase koja nečem teži i nešto hoće. Ne razmišljajući, pri tom, o posledicama.
I dobri ljudi uvek polaze od sebe. Misli su im čiste i plemenite, namera dobra, ciljevi svetli. Pa misle nesrećnici da i svi ostali misle ko i oni. A kada udare glavom o zid, razbiju se na komade i od tuge, posle toga, ne mogu da se sakupe. Jer, njih je veoma lako uništiti. Zato što njihovi istomišljenici, jednako kao i oni, nisu dovoljno glasni. Barem ne toliko glasni, da nadglasaju suprotni tabor.
I onda se pitamo zbog čega je zlo zavladalo među ljudima. Pa zbog toga što su loši ljudi glasni i dobro organizovani. Ne, daleko od toga, da ih je više na svetu. Nije. Samo se dobri pritajili i trpe u iščekivanju da dobro pobedi. A mora, barem tako kažu sve mudre izreke i tako, uostalom, piše i u Svetom pismu.
Bojim se samo da dobrota u čekanju ne gubi vreme. Da joj se čekanje ne obije o glavu. Ustati glasno protiv zla, nije zlo. Izreći glasno misao koja će činiti dobro mnogima, nije greh. Greh je ćutati i pustiti razularene mrzitelje da divljaju i kvare nam život.
Vraćam se Milošu Bikoviću i njegovom letovanju na hrvatskom primorju. Nije valjda da smo toliko plitkoumni i da mu to uzmemo za zlo. Nije valjda da smo ga, koliko do juče voleli, a sada mu okrećemo leđa zbog naših tripova u glavi. Sve pobrojano, ružno, gore – nema nikakve veze sa nama i našim životima. Hoćemo li svojim ponašanjem da probudimo zle duhove i na drugoj strani. Pa da se prisećamo svih ustaša i četnika, svih logora na jednoj i drugoj strani, svih događaja u istoriji – samo zato da bismo mogli da nastavimo da se mrzimo. Dokle? Zauvek valjda, po mišljenju mrzitelja.
Nemam, na žalost, para a rado bih otišla na Hrvatsko primorje. Lepo je i posebno tamo. Nekada, u vreme stare Jugoslavije, to je bilo i naše primorje. Više nije. Nema Jugoslavije, nema ni primorja, ničega nema što je bilo lepo. Nema zahvaljujući mrziteljima, čija je jedina uloga da mržnju neguju i paze, da je održavaju živom, dokle god mogu.I da drugima kvare život.
Kamo lepe sreće da ima mnogo Bikovića. Koji umeju da se raduju svemu što je dobro i lepo i u Srbiji,i u Hrvatskoj, i u Rusiji i pod celom kapom nebeskom, zato što imaju radost u duši i gde god krenuli, nose je sa sobom.
Običan čovek ne može da menja svet, kao što to čine političari. Ali može da ga prilagodi sebi. Može da ne pristane na ono što mu se ne dopada. Može da glasno izrekne ono što misli. Miloš je rekao, a mnogi požurili da što pre pokažu ko su i koliko vrede. Taman toliko kao i njihovi glupi komentari na društvenim mrežama, koje su postale pravo smetlište i tempirana bomba za proizvodnju zla.
