Oko mesec i po dana je prošlo od ukidanja vanrednih mera zbog virusa COVID 19, a mi gotovo da zaboravismo šta je bilo, kako je bilo i koliko se je većina nas bojala u to vreme. Ponašamo se kao da je onaj, ko je proglasio kraj epidemije u isto vreme rekao….puj pike, više ne važi.
Brojke novoobolelih (znatno manje doduše), a i preminulih – (kojih još uvek ima), govore suprotno. Neko uoči, neko ne obraća pažnju, sve u svemu i ta činjenica nam je manje važna.
Epidemiolog Darija Kisić Tepavčević kaže da se u letnjem periodu virus teže prenosi, ali da se i dešavaju pojedinačni slučajevi respiratornih infekcija.Ona naglašava da je sada sve na ličnoj odgovornosti pojedinaca.
Komentarišući izjavu epidemiologa Predraga Kona da mogu da se vrate određene mere, ona je rekla da može da se uvede zabrana ulaska u gradski prevoz bez maske, ali da kaznena politika nije popularna i da se nije pokazala efikasnom.
„Sve je sada na ličnoj odgovornosti. Nemamo ličnog policajca za svakog od nas. On mora da bude u našoj glavi. Ne samo za kovid 19, već i za ostale zarazne bolesti“, rekla je Kisić Tepavčević .
E, baš taj lični policajac nas upropasti. Nikada ga nismo imali, niti ćemo ga imati. Zato što se za ličnog policajca u glavi učiš od malih nogu, pa dok si živ. Savest ga obično zovemo, ako se ne varam.
Sve smo u trenutku zaboravili, kada je struka svirala kraj. Činilo nam se, doduše, da ćemo sada da pazimo, da vodimo računa, da brinemo jedni o drugima, zahvalni bogu što smo sve preživeli netaknuti. Sve to je trajalo dva-tri dana, uvrh glave nedelju dana.
O nošenju maski na otvorenom prostoru neću ni da govorim. One, koji ih danas nose, pogledamo u prolazu ko čudake, oslanjajući se na pretpostavku da maske na otvorenom prostoru ništa ne znače. Tek o rukavicama da ne govorim.
A što se zatvorenog prostora tiče, to opet zavisi od onog ličnog policajca u našim glavama. Za sada se jedino, rekla bih, ponašanje u gradskom prevozu može okarakterisati kao – poštovanje pravila. Ne zbog „ličnog policajca”, već zbog vozača i konduktera koji opominju da se u autobus ne može bez maske. Svojim ponašanjem oni i nas dovode do faze u kojoj bez pogovora navlačimo masku, ulazeći u autobus.
Ruku na srce postoje i neke institucije u kojima se red poštuje. Poput banaka recimo. Situacija se,ipak, lagano razvodnjava. Sve je manje takvih i sve smo neodgovorniji po pitanju našeg ličnog zdravlja, ajd da batalimo tuđe.
Govoreći o sportskim dogadjajima na otvorenom, Darija Kisić Tepavčević je rekla da kada je doneta odluka da mogu da se organizuju dogadjaji na otvorenom, Krizni štab je dao i preporuke. „To je preporučeni način ponašanja kojim se maksimalno smanjuje rizik infekcije. Odlazak i na sportske dogadjaje nije nešto što je obavezno, već je individualna procena rizika“, zaključila je ona.
To je ono, čega se treba bojati. „Individualna procena rizika”.Sve može, ali ništa nije moralno i pod sankcijom. U prevodu to znači – može, a i ne mora. Da probamo, pa dok nam se ne obije o glavu. A kada nam se obije, naći ćemo mi već krivca, ta aktivnost nam nikada nije falila. Uvek pronađemo onoga ko je kriv za novonastalu situaciju.
Ako je za utehu – zdravstveni sistem je spreman ukoliko se virus u drugom talasu vrati na jesen, ojačan i sa kliničkog i sa laboratorijskog aspekta, kažu epidemiolozi.
Ali, ukoliko, međutim…..obično ne čujemo šta sledi iza toga. Čujemo samo ono, što nam odgovara. Što u našim prilikama
znači – prekrstimo se, pa kako nam Bog da. O tome ćemo pričati, kada dođe vreme. Imamo mi sada preča posla. Da li ćemo moći na more u Grčku, hoće li biti održana utakmica, koncert, šta će biti sa bazenima…….da ne nabrajam više.
Sama činjenica da je nešto prepušteno nama i našoj savesti – garancija je za neuspeh. Živi bili, pa videli.
16.juni
