Pre par dana, tačnije 22 aprila, obeležili smo Dan plante zemlje. Kažem obeležili, jer ovo nije jedini dan kada nešto obeležavamo, čisto zarad pranja savesti – da nismo zaboravili, i da smo, eto, svesni onoga što obeležavamo.
Neki su organizovali kojekakve akcije, neki su se prisećali kroz Tv programe, neki pak nisu ni znali da je toga dana Dan planete zemlje. Ovi poslednji mi se najviše dopadaju. Makar nisu licemeri, ako ništa drugo. Ne zanima ih taj dan, kao što ih ne zanima ni planeta Zemlja na kojoj žive.
U suštini ne podnosim foliranja, ne podnosim bilo šta što se radi zarad nečeg, zbog nešeg, i zarad nekog. Kada dostignemo fazu da nešto radimo zarad sebe, e to će biti prava stvar. A mi to nismo, ne verujem ni da ćemo skoro. Iz prostog razloga što ne poimamo značenje reči „zarad sebe“.
Jer, biosferu ili životnu sredinu na planeti Zemlji savremen čovek ugrožava onoliko koliko ona preti da ugrozi njegov opstanak. Ni termin „opstanak“ nama nije blizak. Nama je bliska samo „sekira za vrat“, nešto što može da nas ugrozi sada i ovde. Sve što se projektuje u neku budućnost, blisku ili daleku, nas ne zanima. Do te mere smo sebični da čak umemo da izgovorimo i „ ma baš me briga, ja tada ionako neću biti živ“.
Nećeš druškane moj, ali će biti živo tvoje potomstvo, a tebe baš briga hoće li biti živo ili neće. Baš te briga što izgovorenim rečima, možda, odobravaš njihov kraj. Pa i ako umru, ti to nećeš videti, i neće te boleti. A sve što se tebe lično ne dotiče , i ne interesuje te.
E, tako mi gledamo na ekologiju. Ograničenim pogledom, i uskih shvatanja. Nezainteresovanošću, koja seže do besmisla.
Danas je svetsko mnjenje svesno činjenice da savremena civilizacija predstavlja pretnju biološkoj ravnoteži naše prirodne sredine i da njen dalji razvoj, ako pažljivo ne bude vođen i usmeravan, preti ne samo biljnom i životinjskom svetu nego i rekama, morima i okeanima. Zemlja će postati pusta, a vazduh nepogodan za disanje. Hoćemo li ta tada jednom godišnje obeležavati Dan planete zemlje ili, možda, nećemo ni preživeti kataklizmu?
Zato treba čuvati životnu sredinu odmah i sada. I maksimalno i bezrezervno. Jer je za taj posao, ne pet do 12, već 12 i pet. A čuvanje životne sredine traži i mudrost svih nas, spremnost da vlastite interese podredimao opštem blagostanju čovečanstva, međunarodnoj solidarnosti i, što je posebno važno, zajedničkoj akciji u kojoj ćemo svi učestvovati. Ulazilo to nama u glavu ili ne, bez obzira na sve razlike, planeta Zemlja je naš zajednički dom.
A u borbi koja predstoji protiv ugrožavanja čovekovog opstanka najvažnije je promeniti ponašanje i odnos čoveka kao živog i svesnog bića prema sredini u kojoj živi. Potreebno je vaspitanje i obrazovanje celokupnog stanovništva, kao i shvatanje o značaju i veličini narastajuće opasnosti.
Svakome od nas bi trebalo da bude na umu misao da – štititi prirodu, znači i štititi sebe. Kad to budemo postigli, sačuvaćemo reke i mora, gradove i izletišta, šume i jezere, ptice i ribe, sačuvaćemo svoje zdravlje i svoj život.
Vekovima čuvano, a i danas aktuelno ko da je juče pisano, jeste pismo indijanskog poglavice Sijetl u kojem je održao lekciju o moralu, humanizmu i očuvanju životne sredine predsedniku američke nacije, koja je izvršila genocid nad Indijanskim narodom.
„Morate naučiti svoju decu da je zemlja pod vašim stopalima pepeo vaših dedova. Da bi vaša deca poštovala zemlju, moraju znati da je zemlja ispunjena dušama predaka, da je zemlja sa nama u srodstvu.. Naučite vašu decu ono što smo mi naučili našu, da je zemlja naša majka. Šta god snađe nju snaći će i sinove zemlje. Ako čovek pljuje na tlo, pljuje na sebe samoga. Mi znamo: zemlja ne pripada čoveku. Čovek pripada zemlji. Mi to znamo. Sve je povezano kao krv koja ujedinjuje porodicu. Sve stvari su povezane. Čovek ne tka tkivo života, mi smo samo jedna nit u tkanju. Šta god da čini tkanju, čovek čini i sebi samom“.
Ovo pismo je napisano 1854 godine. Pisao ga je indijanski poglavica, neobrazovan čovek, koji nije u svojoj glavi imao nikakvo znanje, činjenice i podatke o prirodi. On je bio priroda. Naprosto je znao, jer je bio deo nje. A mi sa prirodom ne živimo, to je naš problem. Odmetnuli smo se i sve što za nju činimo je da jednom godišnje
slavimo njen dan. Ko loši roditelji, koji svoju decu za rođendan kupuju poklonima. Pa im se sve na kraju obije o glavu. I nama će, ako ne nama – onda našoj deci. Ali šta nas briga za našu decu. Ionako nećemo gledati njihov kraj kakav god bio.
24.april
