Zbunjena sam ovih dana kao novinar, razočarana kao čovek, i ozlojeđena kao majka i porodični čovek zbog svega što nam se na medijskom polju događa. Zbog činjenice da se ponašamo ko nojevi, koji zabadaju glavu u pesak, misleći da im tako niko ne vidi ogromnu zadnjicu.
Da nije pojedinih portala ne bismo znali da se je u Beogradu pre par dana okupilo između 10 i 20 hiljada ljudi u, kako su ga nazvali, Krsnom hodu za porodičnu Srbiju i zabranu održavanja „Evroprajda”, koji je najavljen za septembar. Prema izveštajima s lica mesta, na ulice Beograda izašlo je između 25.000 i 30.000 ljudi. U krajnjem nije bitno, nisam ih brojala, a nisam ni bila tamo, ali sam – nezavisno od prebrojavanja drugih, videla snimke i shvatila da ih je bilo mnogo. Njih mnogo, mnogo naroda, a Srbija ćuti. Muk. Želi li to Srbija da poništi narod koji drugačije misli, narod koji želi da sačuva zdravo tkivo ovog društva? Kako god, recimo – drugačije misli. Ima li taj narod parvo da misli, ili mora da misli onako, kako mu je nametnuto? Može li neko da mi pojasni ovu pojavu i da mi kaže ima li to kakve veze sa demokratijom, kojom nas uče evo više od 30 godina. Puna usta demokratije naših prevaspitavača, a ni D od demokratije. Jer po definiciji – demokratija je politička orijetacija koja favorizuje vladu naroda, odnosno izabranih predstavnika naroda. Demokratija je politički sistem baziran na mogućnosti da narod (građani) može da bira svoje predstavnike i preko njih odlučuje o važnim pitanjima za život. Dakle – vladavina naroda. Znači li to da ovih 20 hiljada koji su izašli na ulice – nisu narod? I ko su oni u krajnjem, molila bih da mi neko kaže. I još da mi kaže zašto ja, kao građanin, nisam o tome obaveštena preko medija. Da me mediji pozovu da izađem na ulicu, ako hoću, kao što pozivaju za neke druge skupove, usta ne zatvarajući.
“Narod Srbije nikom ne brani da živi život po svojoj volji i želji, ali neće dozvoliti da se deci promovišu životni stilovi koji su u suprotnosti s verskim i moralnim uverenjima roditelja te dece”-poručili su okupljeni.
Jesu li oni to nešto loše rekli što se kosi sa moralnim načelima, nešto što vređa druge ljude, jesu li oni tražili nešto što im ne pripada, jesu li zasmetali nekome? Zašto ih onda nema u medijima? Zašto se ne čuje njihovo mišljenje? Mene to, kao čoveka, koga nazovi demokrate podučavaju već tri decenije, nervira. Do ludila me dovodi saznanje da se suprotno mišljenje, od nečijeg po tuđim receptima prepisanog, zabranjuje. I ne samo da se zabranjuje, odmah počinje da se maše i tužbama i pretnjama zbog”ugrožavanja ljudskih prava”. Jesu li prava ovih 20 hiljada ljudi, koje pokušavamo da načinimo nevidljivim kako ne bismo uvredili one koji nas podučavaju, uopšte nekome važna? Jeli njihovo mišljenje bilo kome bitno? Ili ćemo ih žrtvovati u ime lažne demokratije zapadnog sveta. Uostalom – gde piše da su lekcije koje nam deli taj zapadni svet naučno proverene i dokazane, i da su ispravne. Ponajmanje da su u skladu sa našom tradicijom, kulturom i uverenjima.
Kao što vidite nisam ni popreko pogledala gej populaciju, ni reč nisam progovorila o njihovoj orijentaciji i pravima, samo sam želela da i mi, koji spadamo u neku drugu populaciju imamo ista prava kao i oni. Da javno iskažemo svoj stav i mišljenje i da to bude uvaženo, da nam posle iskazivanja tog mišljenja niko ne preti tužbama i ne naziva nas kojekakvim imenima, da budemo jednaki kao i ti, nejednaki.
Između ostalog da šetamo ulicama kada nam se šeta, kao što oni šetaju, da mediji pišu o nama košto o njima pišu. Da i mi imamo svoju paradu ponosa, jer imamo čime da se ponosimo. Da se u demokratskoj zemlji, kakva je valjda naša, osećamo ravnopravnim i uvaženim građanima. Je li to mnogo? I treba li da ćutimo na sve ono što nam se nudi i plasira, polako uvlači u zakone i preti da nam otme slobodu, koju smo odvajkada imali. I pre te njihove demokratije.
Dovoljno je reći da i sada biram reči, kako ne bih upala u zamku onih, koji mašu tužbama čim im staneš na žulj. A žulj im je mnogo osetljiv, u to sam se lično uverila.
18 avgust
