„Našao sam svoju srodnu dušu, ali mi smetaju njene debele noge. Ne znam šta da radim” „Progovorili roditelji Veljkove trudne verenice“
I tako dalje, i tako bliže. Ako hoćeš da čitaš novine, da se o bilo čemu informišeš i nešto saznaš, moraćeš – ako ništa drugo – barem pogledom da preletiš preko ovakvih nesuvislih naslova u pojedinim novinama, a o sadržaju ispod njih neću ni da govorim. Ali se često pitam, čita li ih ko, i kakav je taj čovek što to čita, i zašto čita i čemu mu sve te bljuvotine u životu služe.
Naslovi prodaju novine, a od prodaje se živi – kažu vlasnici novina. Možda, i ja njima ne zameram. Oni moraju da žive, pa našli način kako će. Usladilo im se, videvši koliki broj čitača imaju na ovim prostorima, pa krenuli u priče koje stvarno ni pas s maslom pojeo ne bi. Ali , taj neki čitalac u Srbiji, proguta. Nećete verovati proguta, i bez vode.
Pitam se, takođe, postoji li neki red, neki zakon, neko pravilo šta se može, a šta ne može. Koja je granica ovakvih gluposti, i dokle može da se ide, kako bi se sprečilo uništavanje mentalnog zdravlja nacije, ako već sama ne može da se od toga zaštiti. Jednako kao i od rijalitija.
Kad krenu objašnjenja da zabrane nisu moguće jer se time ugrožava sloboda medija, dođe mi da vrisnem. Sloboda u čemu? I kojih to medija? Koji informišu, ili koji zaglupljuju narod? I zašto državnim mehanizmima niko ne želi da spreči zaglupljivanje naroda? I hoćemo li mi to da imamo glup narod? I gde smo krenuli, znamo li uopšte?
Rezultat je vidan na svakom koraku. Sednite u kafić, popijte kaficu i oslušnite razgovore, posebno mladih ljudi. Prenerazićete se o čemu govore. Koje su im i kakve teme razgovora. Pripašće vam muka od siromašnog rečnika, kojim se služe. Okreću i obrću siromašan arsenal reči kojima raspolažu, a kad se sapletu i ne mogu da se sete, tu su uvek poštapalice kao pomoćno sredstvo. „Brate“ je univerzalna poštapalica, primenljiva na svakom mestu i u svakom kontekstu.
Ništa bolji nisu ni matori koji idu i dalje u ovoj priči. Sve gore navedeno i priče ispod „budi bog s nama“ naslovima , prepričavaju, udubljuju se u suštinu, i suzu puste ponekad, a ponekad se danima zbog nečega, što ih se uopšte ne tiče, nerviraju.
Ko je krivac? Pa svi. Država koja je dozvolila sve to gledajući kroz prste medijima, vlasnici medija koji trljaju ruke zadovoljni zaradom na lak način, i – naravno – građani, koji ne brinu o sebi i svojim problemima, već brinu tuđe brige i žive tuđe živote.
Možda bi sve to moglo da bude i zabava, da smo mi bogat narod, da živimo dobro – pa se, eto, malo nasmejemo i glupostima u novinama, koje niko nije označiuo ka „žuta štampa“ , kakvu oznaku nose svuda u svetu. Možda bi, kažem, ali nije. Zato što je ovde reč o „epidemiji masovnog zaglupljivanja građana“, koju niko ne leči, ne pokušava ni da je spreči, a o preventivi na duže staze da i ne govorim.
Uostalom, narod kusa ono što smo mu sipali u tanjir. A da pokušamo da mu sipamo nešto bolje, nešto od čega mu mozak neće atrofirati, nešto što će mu prijati, i čak blagotvorno uticati na njegovo zdravlje. Baš da vidimo hoće li narodu od takvih novinarskih tekstova i naslova, biti muka, ili neće. Proba ne košta, a ako upali………idemo na piće. Barem ćemo uz piće imati o čemu da razgovaramo, a da ne bude glupo i besmisleno.
19.Oktobar
