Da vas pitam nešto u poverenju: Stižete li u poslednje vreme da se bavite sobom i životom svojih najbližih, razmišljate li uopšte o tome da vam dete nema tople čizme za zimu, da vašu majku danima muči visok pritisak, da vam neko u kući ne prima redovno platu, da niste ovog meseca platili troškove, da treba da sredite kuću, kupite hranu jer se frižider ispraznio……razmišljate li o „sitnicama” kojima su bili ispunjeni životi naših roditelja i roditelja naših roditelja? Ili i dalje rešavate planetarne probleme okupirani time hoće li Đoković zaigrati na Australijan openu, ili će ga deportovati, ili će ga strpati u zatvor, da li će se pojaviti još koji soj virusa a taman ste preležali ovaj stari, kakvi su simptomi i kako se leči, jesu li pronašli nestalog mladića, šta će biti sa tim referendumom u nedelju i koliko je važan, zašto je Grčić dao ostavku…….i tako dalje i tako bliže problemima na koje ne možemo da utičemo, i ne tiču se nas, ali mi danima i mesecima razglabamo i filozofiramo, kao da baš od nas zavisi opstanak države i sveta.
Sećam se, kad sam bila mala, moj deda je kao glava kuće redovno ujutru prepitivao svakoga ko će šta da radi toga dana, pa kome šta fali, pa ima li neki problem, pa kako može da se reši. I to je bila ključna i osnovna stvar u krugu porodice. Sve ostalo, što se nije ticalo porodice, stizalo je usput, registrovalo se, ali se u takve probleme niko nije udubljivao. Posebno ih nije primao k srcu, jer su bili u drugom planu u odnosu na porodične stvari.
Danas uz jutarnju kafu vidiš zombije koji bulje, svako u svoj telefon, i jedan drugome, ne gledajući se u oči, saopštavaju najnovije informacije iz oblasti njihovog interesovanja. Svaka rečenica počinje sa onim ” Jesi li čuo” i „Jesi li video”. A svi su ponešto čuli i videli o čemu će u nastavku dana da elaboriraju, u zavisnosti od značaja teme.
Priča se nastavlja u autobusu, na ulici, na poslu, svuda gde se nađe više od par ljudi, koji mogu “demokratski” da raspredaju iznoseći svoje stavove, a ponekad i “vatajući se za gušu”.
Politika i Korona su teme na vrhu interesovanja, pa se onda nižu po važnosti ko u Dnevniku RTS-a nekada, gde se stizalo do sporta i vremenske prognoze, a danas do modrice na oku Jelene Karleuše. Ali, sve su to teme o kojima mi moramo ponešto da znamo. Taman posla da se povede rasprava, a mi pojma nemamo o čemu se tu radi.
Punimo svoje glave nepotrebnim informacijama, sluđujemo sebe i svoju okolinu, i tako sluđeni pokušavamo da budemo normalni, a ako ne ide, pa krknemo koji bensendin, i rešimo problem.
Ne kažem ja da čovek ne treba da bude informisan, taman posla. Ali informisan, ne okupiran glupim informacijama, i ne bombardovan u mozak istinama, poluistinama i lažima, koje mu kvare život i pretvaraju ga u kopiju onih, koji nam se do pre nekoliko godina uopšte nisu dopadali.
Čini li nam to neko sa predumišljajjem, kako bi zaboravili sebe i život kojim živimo, ili sami sebi pravimo štetu? Pre bih rekla da je ovo drugo. Zato što bi svako od nas trebalo da brine o sebi i rukovodi svojim životom, da bi mu bilo dobro: Tek kada je njemu dobro, biće i društvu dobro, zato što bi to bilo zdravo, a ne obolešćeno društvo.
Bolesni smo mi danas, mnogo smo bolesni. Ne od korone, od nje može da se razboli, poneko može i da umre, ali bolest koja je zahvatila čovečanstvo vodi ka izumiranju čoveka.
Pokušajte da ovoga jutra, i svih narednih, kada otvorite oči prvo pomislite na sebe, i svoju porodicu. Pokušajte da ne čitate i ne slušate ništa od onoga što bi vam pokvarilo dan, jer to nešto nije vaše, njihovo je. Ni oni tamo, čiju brigu brinete, ne razmišljaju da li su vaša deca ovoga jutra imala doručak i imaju li zimske čizme. Ma baš njih briga za to. Zato neka i vas bude briga za sve informacije kojima vas tokom dana bombarduju. Okrenite se sebi i sitnim uživanjima, ako nema krupnih. Učinite ovaj dan lepim sebi i svojima, jer lepota vašeg dana ne zavisi ni od čega,što niste vi.
Krenite jutros od razmišljanja šta imate i šta možete danas, krenite od sebe, svet će ionako postojati takav kakav jeste i onda, kada vas ne bude bilo.
13. januar
