Prvi dan vikenda je. Ako mi, ovde u Srbiji, uopšte prepoznajemo značenje reči VIKEND. U normalnim zemljama to je par dana u kojima se ljudi odmaraju od posla, odlaze negde i provode se, opuštajući se u lepom ambijentu……u normalnim zemljama su to dani kada se ništa ne radi, samo prikuplja energija za dane u kojima se radi.
Malo se rastužih, a pravo da vam kažem i postadoh ljubomorna, na prijateljicu koja živi u jednoj zemlji koja se ne zove Srbija, i koja mi reče juče kada sam je zvala onako bez veze, da me ne čuje dobro jer je u putu, a put je vodi ka Nici i Monte Karlu, gde će biti za vikend. Onako razdragana objasni mi u par reči da davno nije bila tamo, pa će eto ovog vikenda da skokne, da se malo provede, vidi sve ono što ranije nije i vrati orna za posao do nekog novog vikenda i neke nove destinacije koju želi da obiđe.
Zamišljam sebe na njenom mestu, i pravo da vam kažem ne ide mi to zamišljanje. Baš mi ne ide u mojoj, čipovanoj srpskoj glavi, u kojoj su razmišljanja jedne obične žene, hobotnice, sasvim drugačija. Zašto hobotnice? Pa zato što je srpska žena sve i svašta. Ona je pre svega majka i domaćica, pa je onda poslovna žena, pa je dama, pa je drugarica, prijateljica, i svašta nešto na spisku, što mora da se sakupi na jednom mestu i mora da funkcioniše savršeno. Mora, ako hoće da je okolina primeti kao uspešnu ženu.
Te stoga vikend nikako ne može biti rezervisan za Monte Karlo, Nicu i ostale tričarije bez kojih se u životu može, već na praktične stvari ovozemaljskog života dok ne izvede decu na put, ne postigne kakav takav uspeh na poslu, dok se ne stabilizuje situacija u društvu, dok ne prođe korona……..i dok ne prođe život, rekla bih. Pa će onda da se provodi kod Svetog Petra.
Naša, srpska žena, ukoliko ne ide na posao subotom (a najčešće ide zbog para) ide na pijacu, u Lidl po namirnice, pere, pegla, čisti kuću i…….baš me mrzi da dalje nabrajam, jer se i od nabrajanja umorim, a kamoli od posla.
Kad sve to prikrpi i uradi, subotom uveče se bukvalno onesvesti i tako je dočeka drugi dan vikenda, nedelja. Eeeeee, onda će, kao, da se provede i opusti. Ništa neće da radi, samo će da napravi ručak za familiju, prosto da se vide i podruže. Pa ajd još ovo, pa ajd još ono, da se ne obruka ……pa se onda svi podruže uz ručak i odu svako svojim putem, a ona ostane sa brdom suđa i haosom u kući. I tako nastavi da se odmara u nedelju, relaksirajući se uz „posao koji je opušta“. To je sama sebi utuvila u glavu – da je opušta – jer u protivnom bi skrenula s uma i poludela od besa i srdžbe. Popije kafu negde uveče, pogleda neki film uz dasku za peglanje (da ne troši onoliko vreme zevajući u televizor), malo se popriuredi i sredi za sutrašnji dan, i ponovo onesvesti. A sutra je čekaju nove radne pobede.
I sad ja slušam tu priču o Monte Karlu i Nici, pa mi dođe da se obesim. Ma ne mora taj Monte Karlo, ne mora Nica…..može i Soko banja, može nešto tu u blizini – može, ali ne može. I za to nema para, a o vremenu da i ne pričam.
Odlučila sam da se samoizolujem. Kako, pitate. Pa lepo. Neću više da zovem prijateljice koje žive u nekim normalnim zemljama, neću da se interesujem za njihove živote, praviću se blesava na sve što mi kažu i utripovaću u svojoj glavi da mi je baš lepo ovde, ovako kako živim. Da mi je Bog dao sve što je mogao da mi da ( a nije morao), da treba samo da pronađem sreću u onome što imam i da se ne zanosim glupostima, koje „nisu za mene“. Te gluposti su za tamo neke druge ljude koji su „azdisali“, pa ne znaju šta će sa sobom, te gluposti mogu sebi da priušte samo ljudi sa dubokim džepovima i ljudi koji se razbacuju parama, jer ne umaju pametno da ih utroše. A ja ne spadam u takve. Ja sam uspešna žena na svim poljima, ovde u Srbiji, i ne mogu one tamo da se mere sa mnom, kada sve imaju na tacni.
Tako mi ovde provodimo i vikende i ostale dane. Živeći u iluziji i posmatrajući normalne ljude kao nenormalne. Idu u Monte Karlo i Nicu za vikend. Sakloni me Bože koje besmisleno bacanje para i gubljenje vremena. I, kao što rekoh, u samoizolaciji sam. Neću brate da dopustim da me kvare tamo neki likovi iz zemalja trulog kapitalizma. Da ne ulazim u to da me možda i lažu. E, kako da nije baš to što su mi rekli. More lažu, prave se važni, a ja se palim ko hepo kockica. U samoizolaciji mi je, ipak, bolje. Ne boli me glava, a usput mogu da se štitim i od korone.
01.avgust
