“Vaskrs dočekujemo i slavimo u teškim uslovima. Živimo u danima pandemije koja je iznenada zadesila čovečanstvo.
Čitav svet je zahvaćen i ugrožen jednim virusom. Da li će gordi i sebični čovek današnjice izvući ikakav zaključak iz te činjenice?“ To je deo vaskršnje poslanice srpskog patrijarha Irineja.
Starešina Hrama Svetog Aleksandra Nevskog u Beogradu je rekao da ove godine vernici neće moći da dolaze na bogosluženje u crkvu, nego će u svojoj kući molitveno da isprate sve ove praznike i proslave Vaskrs. On je poručio:
„Sva bogosluženja će biti održana, ali će se obavljati u samom hramu, uz prisustvo sveštenih lica, a naši vernici će u svojim domovima proslaviti Vaskrs, takođe na svečan način. To je prilika da se u ovim okolnostima saberemo kao porodica, da delimo radost. Na taj dan vernici iznose molitve Bogu, i treba da pokušaju da se molitveno sete svih onih koji su na teškim zadacima, poput lekara i svih bolesnika u bolnicama, a mi ćemo u liturgiji da se molimo za obolele da što pre ozdrave“.
I ovde, na ovom mestu, se završava svaka dilema šta treba a šta ne treba, šta može a šta ne može, šta je božije a šta ljudsko. Besmisleno je uopšte bilo tražiti da se vernicima dopusti da za Uskrs mogu u crkvu. Zatražio je to Sinod Srpske pravoslavne crkve, ko zna zašto i ko zna iz kojih razloga. I hvala Bogu na razumevanju jedne i druge strane, to se nije dogodilo. Da se je dogodilo, moglo je i što šta još da se dogodi. Jer, nije sve u Božjim
rukama, kako se to često čini. Ponešto je i u rukama ljudskim, njegovim smišljenim ili nepromišljenim potezima.
A vernici neće ništa izgubiti neodlaženjem u crkvu. Niti će veliki praznik izgubiti na značaju, ako ga vernici proslave u svojim domovima. Naprotiv, biće to dobra prilika da ga proslave sa onima koje vole. I da Boga, pri tom, imaju u srcu. Za tako nešto im sveti hram nije neophodan.
Setih se jedne priče ovom prilikom: kako je dobar i pošten, u svemu smeran seljanin, svakodnevno odlazio u crkvu, gde je palio sveću i molio se Bogu. Na pitanje sveštenika te crkve zašto svakoga dana dolazi, seljak je odgovorio da dolazi kako bi Bogu pokazao svoju ljubav i veru prema njemu. Sveštenik mu je odgovorio: Ti si toliko dobar čovek da ti crkva, kao veza sa Bogom, uopšte nije potrebna. Ti Boga nosiš u sebi.
To je, ustvari, suština cele priče. Boga neko ili nosi, ili ne nosi u sebi. Ne dobija se potvrda za vernost odlaženjem u crkvu, već svoju veru čovek potvrđuje svojim delima. Nisam ja neki vernik, niti se mnogo razumem u pravila i pripovedanje crkve. Ali dobro znam da je ono, što čovek nosi u sebi, najveća božja molitva i svedočnstvo onoga što Bog propoveda.
Stoga će nam ovaj Uskrs, proslavljen na drugačiji način, možda biti i jedan od najboljih jer tek na ovakav način možemo pokazati, pre svega sebi, koliko smo ljudi. Prema najbližima, ali i prema svima ostalima. I je li nam ljubav prema Bogu u srcu, ili smo je ostavili u crkvi, pa je nalazimo samo kada tamo odemo.
