Gradski Portal 018 – 28.01.2019
Novak Đoković osvojio sedmu titulu na Australijan openu i tako ispisao istoriju kao prvi teniser kome je to pošlo za rukom. Veliki broj navijača pozdravio je Novaka u Melburn parku. Novak je tom prilikom rekao da je zahvalan što je imao priliku da ispiše istoriju Australijan opena, svoju ličnu istoriju i istoriju tenisa uopšte.Pored istorijske sedme titule u Australiji naš teniser se popeo i na treće mesto večne liste sa 15 osvojenih grend slem titula.
Posle toga smo mi, ovde u Srbiji, „odlepili“ od sreće. Pričamo, i ko zna koliko još ćemo pričati o Noletu, kunemo se u njega, dižemo ga u nebesa, volimo ga najviše na svetu i šire, i ništa nam drugo nije potrebno, osim Noleta i njegove pobede.
Nole je to što jeste, igra za sebe, ne za nas, i pobeđuje jer voli pobedu i vrh. Ne zbog nas, već zarad sebe. A mi? Mi ga volimo bezgranično samo kada je pobednik i kada je na vrhu. I zaboravljamo trenutke u kojima je padao i u kojima mu je dobar deo nas okrenuo leđa.
Noleta slučajno spominjem, zato što je on tipičan primer našeg lošeg kolektivnog karaktera. Karaktera koji je u stanju da nekoga (iz sporta, politike, kulture) digne u nebesa, slavi ga i „seče vene“ zbog njega, a onda…..kada voljeni lik nešto malo pogreši i počne da pada, okrenemo mu leđa i, malo je reći zaboravimo ga, stapkamo ga i preko noći pretvorimo u neprijatelja, zlikovca, omraženu ličnost.
Kod Srba nema sredine. Nema raspoznavanja, razumevanja, analiziranja, procenjivanja……jok. Kod Srba ima samo ili – ili. Ili si na vrhu, ili si na dnu. Pa ako si na vrhu svi ćete slaviti i voleti, ali kada te Srbin baci u kaljugu, ne izvuče te odande ni Sveti Petar. Srbima je strano saznanje da je covek sazdan od dobrog i lošeg materija, da svaki čovek ima vrline i mane, da ništa nije crno-belo, nego „đe đe ima i roze“, što bi rekli Crnogorci. Ova osobina se najviše ispoljava u politici. Svakog političkog vođu ( i kroz istoriju) Srbi su veličali i slavili, a svako od veličanih i slavljenih je loše završavao. Ovako, ili onako.
Da ne idemo daleko, uzmimo najnoviju istoriju i srpske predsednike? Koji je od njih danas nekome dobar? Kada će bilo ko reći „e, on je to i to dobro uradio, a ovo loše“. Ne. Svi su najgori, iako smo ih ljubili do nebesa, nosili njihove fotografije u novčaniku ko da su nam najrođeniji, ispuštali ih iz usta nismo, a onda smo ih lepo sahranili, pljunuvši im pri tom na grob.
Ispada da na vlast dovodimo ljude samo da bismo imali koga posle toga da mrzimo i razapinjemo na krstaču. Neće biti da su se, do juče naši idoli, toliko promenili preko noći, a mi bili slepci pa sve to nismo videli. Biće da nešto nama, u mentalnom sklopu, nedostaje. Biće da mi ne valjamo, jer ne umemo da cenimo čoveka, jer ne znamo čemu treba da vičemo URA a čemu UA.
Zato Novak Đoković ne bi trebalo mnogo da se raduje našem radovanju. Sutra da izgubi meč, mi ćemo mu okrenuti leđa. Ako ništa drugo, osućemo paljbu po njemu, i kritikovaćemo ga, umesto da mu budemo podrška.
„Definitivno mi laska, i zahvalan sam što sam imao priliku da ispišem istoriju ovog turnira, svoju istoriju i istoriju ovog sporta koji izuzetno volim i kome sam posvećen jako. Naravno, ovo je rezultat velike posvećenosti u poslednje vreme, pogotovo u poslednjih 12 meseci, koji su bili posebno drugačiji od svega onoga što sam doživeo u ranijim godinama bavljenja profesionalnim tenisom.“
Lepo je to rekao Đoković. Ispisao je istoriju ovog turnira I istoriju sporta. Nije ispisao našu istoriju. Mi se samo kitimo tuđim perjem, koje nismo ni zaslužili kao ljudi.
28.januar
