„Dr Miodrag Lazić“ novo je ime niške Medicinske škole koja se zvala „Dr Milenko Hadžić“. Ideja da škola koja je odnegovala veliki broj vrhunskih medicinskih radnika, koja upisuje osnovce sa najboljim uspehom tokom osmogodišnjeg školovanja i u kojoj je učenik sa dobrim uspehom retkost, jer svi njeni đaci su spremni da daju sve od sebe kada se radi o pozivu za koji se spremaju, potekla je od direktora škole Miroslava Savića, koji je dobio punu podršku za to od kolektiva. Bravo!
Ovo se dogodilo pre nekoliko dana, s početka nove školske godine. Iznenadih se pomalo, pa sačekah da mi se misli slegnu. Znate, kad čovek oseti mučninu u želicu, ne zbog čoveka koji je – moram da kažem – zaslužio mnogo, dr Lazu, već mučninu zbog ljudi oko njega, koji preteruju u svemu – u sreći, pa i u tuzi. U sećanjima na nekoga posebno, jer taj neko više nije u prilici da nam kaže da smo u mnogočemu preterali. A dr Miodrag Lazić, hrabar čovek pre svega, a potom i dobar lekar, verujem da se ne bi složio sa mnogim preterivanjima i ulagivanjima onih, koji ga za života nisu ni primećivali.
I Urgentni centar, čiji je upravnik bio, je poneo njegovo ime, i spomen ploču smo mu napravili ispred Urgentnog centra, i bistu ćemo, a o muralima posle njegove smrti neću ni da govorim. Sve smo to uradili veličajući sebe, ne dr Lazu. Jer da smo hteli njega, učinili bismo to dok je bio na ratištu i stavljao glavu u torbu, dok je spasavao ljude , dok se borio za svaki život , rizikujući svoj. Sve to nismo videli, dok dr Laza nije umro. E, tad nam se prosvetlilo u glavi, pa smo tada odjednom znali koliko vredi i koliko je dobar. Pa smo hteli da mu kažemo hvala utrpavajući ga raznoraznim inicijativama, predlozima i rešenjima, koja i nisu baš za hvalu.
Nisam sigurna da bi dr Miodrag Lazić, onakav kakav je bio, osetio zadovoljstvo što smo ubili dr Milenka Hadžića, kako bi na njegovo
mesto došao on. Nije on bio takav, nije tako gradio sebe i svoju karijeru. Neki možda, ali on sigurno nije. I uverena sam da bi ga bilo sramota zbog ovakvog čina.
Tim pre što i Milenko Hadžić, čije je ime Medicinska škola nosila godinama, nije bio bilo ko. Bio je zaslužan lekar i narodni heroj, najkraće rečeno.Ne bih da prepričavam ko je bio, svako ko želi da sazna može da izgugla (barem to danas nije teško) i sazna ko je Milenko Hadžić. Bez upoređivanja sa dr Lazom, sam po sebi – zaslužio je ovu školu.
Izbrisali smo ga, kako bismo sada veličali dr Lazu. Izbrisaćemo i Lazu jednoga dana, takav smo narod. Kao što smo izbrisali imena mnogih ulica u Nišu, menjajući ih za nova. Ko da je nekim davnašnjim herojima istekao rok trajanja, pa ih menjamo novima, koji će takođe imati ograničeni rok trajanja. Kakvi smo mi to ljudi? Umemo li da poštujemo čoveka? I njegova dela. Milenka, jednako kao i Lazu. Ako su zaslužni, onda su zauvek zaslužni. Onda su deo naše istorije i kamenčić u tradiciji u koju se kunemo.
Dr Miodrag Lazić je imao mali milion neispričanih priča iz svog života. Sa ratišta, pre svega. Na koje je otišao sam, iz potrebe da pomogne. I nije tražio ničiju pomoć. Milion priča koje, inicijatori, nikada nisu ni čuli. A nisu se ni interesovali, ako ćemo baš.Znali sui h poneki novinari, koji su umeli i želeli da slušaju.
Danas ga neki slave i odužuju mu se jer je umro od korone. Kakva ironija. Umirao je on bezbroj puta uz one, kojima nije uspeo da spasi živote, uprkos nastojanjima i trudu. Mnogo teže mu je bilo tada, no u doba korone. Ali mi to tada nismo znali. Nije nas ni bilo briga, ako ćemo pošteno. Sad smo se nešto opsetili da budemo veliki na njegovom imenu. Pa smo se u veličini malo zaigrali, ne sluteći da ćemo da ispadnemo mali. I ispali smo, mali i sitne duše.
Dr Laza će ostati, za one koji su ga dobro poznavali, ljudina i bez tih nadenutih imena, spomen ploča i bisti. Njegovo ime, spomen ploče i biste su u srcima onih čije je živote sačuvao. Samo što ni to mi, koji ga sada dižemo u nebesa, ne znamo. Niti smo znali.
Gotovo sam sigurna da bi dr Laza bio ljut na nas kada bi video koju skurnju teramo sa njegovim imenom. Zato što on to nije voleo. A ni njega mnogi nisu voleli za života. Ljubav im se naprasno probudila, kada ga nije bilo. A to se zove licemerje.
Ja se u svoje ime izvinjavam dr Lazi. Nije on ubio Milenka Hadžića, mi smo ga ubili kako bismo sami postali veličine. Na tuđim imenima, i tuđim delima. Sve smo, kao i obično, upropastili.
