Sve se može, kad se hoće. Kada sistem profunkcioniše i kada se pojavce dobri ljudi. Pa se kockice slože, a rezultat bude sreća.
Porodicu Dačević iz blačkog sela Suvi Dol, baku Ljiljanu , unuka Marka i unuku Marijanu koji žive sami, a čija je sudbina potresla srpsku javnost prošle nedelje kada su u petak radnice Centra za socijalni rad u Blacu na silu htele da decu izvedu i izmeste iz kuće, ovih dana greje sunce.
Pored mnogo ljudi koji su se javili i pomažu im, pored advokatskih kancelarija iz Novog sada i Beograda koje ih besplatno zastupaju, juče je javni beležnik Mirjana Simović Aleksić iz Novog sada potpisala ugovor sa bakom kojim se obavezuje da će im finansijski pomagati svakog meseca.
– Kada sam ušla u ovu kuću, osetila sam ljubav i to je ono što je najvažnije. Mene, kao majku, potresla je njihova sudbina i onaj snimak koji sam samo delimično pogledala i odlučila sam da uradim ono što mogu. Oni će dobijati mesečnu, da kažemo stipendiju, sve dok žive sa bakom, a taj novac će im pomoći da budu sigurni i da pristojno žive, kazala je Mirjana Simović Aleksić, nakon što je došla u njihov dom i upoznala ih.
Lakše mi je zaista. Gospođa Aleksić je danas uradila veliku stvar za decu i mene. Potpuno sam ostala bez reči. Hvala svim ljudima koji su ovih dana uz nas. Bez njih bi nas možda i odvojili, a to mi ne bismo podneli. Znate, dve godine se borimo sami i moji unučići su jedino što imam – kaže baka Ljiljana.
Sve se može kad se hoće, rekoh ja na početku. Mali je korak između onoga što je strašno i što, uz pomoć ljudi, ne može da se pretvori u sreću. A sve je moglo i drugačije da se završi. Da, recimo, brižne komšije nisu sve snimale i napravile buku. Da Ministarstvo nije odmah reagovalo i kaznilo bahate službenike koji krše svoja ovlašćenja. Da svi ljudi – počev od advokata do humane gospođe Aleksić, nisu na pravi način razumeli priču, da nisu digli glas i preduzeli ono što mogu. Svi ponešto, a zajednički rezultat – veliki. Sreća za jednu, životnim neprilikama, već unesrećenu porodicu. Za porodicu u kojoj sve nedostaje, osim ljubavi. Za ljude u toj porodici – baku i unučiće – koji se nisu dali, nisu jer su znali da su u pravu i znali su za šta se bore.
Ovo je samo jedan primer priče sa srećnim krajem. Pomislite samo koliko bi priča u ovoj zemlji, bez velikog naprezanja, mogle da imaju srećan kraj. Samo kada bismo svi zajedno – i država i ljudi – otvorili oči i reagovali. Ne treba tu ni mnogo zalaganja, ni truda, ni para – samo treba. Delo nedostaje. Da svi malo mrdnemo i pogledamo svet oko sebe. Da postanemo empatičniji prema njemu i činimo ponešto za druge, kako bi nam se sutra, ako pritreba, vratilo.
Jako me je obradovala ova vest, ništa bolje juče nisam mogla da čujem. I poželela da je pročitam milion puta, da pokrije sve one ružne vesti, da prikrije nebuloze kojima se svakodnevno bavimo u medijima, a koje su marginalne i tiču se kojekakvih gluposti, koje nam okupiraju pažnju.
Gluposti su nam poslednjih godina prekrile i poništile istinski život. Zato treba da se potrudimo da životom prekrijemo gluposti. I da prestanemo njima da se bavimo, jer toliko dobrih i korisnih stvari, koje možemo da učinimo jedni za druzge, postoji oko nas. Mnogo je baka i unuka, mnogo je samohranih majki, unesrećenih porodica, mnogo je muka i tuge na sve strane, koje malim zalaganjem možemo da pretvoorimo u sreću. Pa što to ne činimo? Ko nas u tome sprečava? Nije teško, verujte uopšte nije teško. Zato što i dobar komšija, koji je obelodanio ovu priču, može da odigra značajnu ulogu kako bi se sve srećno završilo. Pa što ne pokušamo, makar, da budemo dobar komšija?
27.mart
