Od kad je krenula ova rodna ravnopravnost da nas pegla u svim segmentima, kako bismo mi žene, šatra, postale ravnopravne – lično se osećam veoma nesnađeno i glupo. Ponekad čak i uvređeno, jer mi se uz ime prilepi neka rogobatna reč po meri te , gore navedene, rodne ravnopravnosti koju ja ne želim, i koja mi lično smeta. A kud smem bilo šta da kažem, pa da me optuže da kršim neke tamo Zakone o rodnoj ravnopravnosti.
Dok se ne pojavi taj Zakon, ja nisam ni pojma imala da sam neravnopravna u društvu, da sam diskriminisana i da sam u podređenom položaju u odnosu na muškarce. Prosvetliše me, i baciše u razmišljanje. A iz tog razmišljanja izlazim poprilično zbunjena, i kao što rekoh, nesnađena. Kako ću ja sada da budem ravnopravnija ako se zovem novinarka, a ne novinar? Kako je to psihološkinja ravnopravnija od psihologa? Šta se to promenilo, jezičkim promenama i jezičkim zavrzlamama, koje su u najvećem broju slučajeva smešne i glupe.
Negde sve to i može da se proguta, ima kakav takav smisao. Kao na primeru – sluga i sluškinja. Ali negde , brate, prelazi u besmisao. Recimo vodič. Jel treba vodičica, ili nekako drugačije? Ili, kako bi bio ženski rod od reči kupac? Pa kažite vi,što ja? Nisam se ja zalagala za sve to i nisam ja sve to tražila. Dakle, ženski rod od reči kupac. A takvih reči, sa besmislenim ženskim rodom je koliko voliš.
„Ne može da se vrši tortura nad jezikom. Ne možemo da budemo veći papa od papa. Nismo protiv feminitiva, već protiv onoga što je protiv aktivne leksike. Kada je pravljen zakon, zašto niko nije pozvan od katedre lingvistike? Niko me nije pozvao, a član sam odbora“, kaže prof. dr Miloš Kovačević iz
Odbora za standardizaciju srpskog jezika SANU. I dodaje da shvata da je ovaj zakon nametnut od EU.
Ma nisam ni sumnjala da je tako, i da je ta Evropska unija u pitanju. Prosto me zanima moramo li sve budalaštine ovoga sveta da progutamo bez vode, ukoliko dolaze iz EU. Ili od nekog drugog, nama nadređeno u bilo kom pogledu. Hoćemo li i u bunar da skočimo, ako nam kažu? Bez obzira što znamo da ćemo da se udavimo. Jel hoćemo, pitam ja one koji bezpogovorno prihvataju sve to, a usput nam još i prete kojekakvim Zakonima, ako ne poštujemo nametnuto.
Poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković je istakla da je jezik moćno oružje i da neke reči nisu postojale pre 15, 20, 100 godina i da treba vremena da uđu u upotrebu. Ona je objasnila da je Zakon odložen do 2024. i kazala da nisu predviđene kazne za kršenje i da važi samo za organe javne vlasti.
Epa, neka kazne za kršenje Zakona budu i predviđene, javno izjavljujem da neću da poštujem Zakon. Uvek ću biti novinar, a ne novinarka. Zato što sam oduvek to i bila, i nije mi uopšte smetalo da budem bolji novinar od muških novinara, a neću ni postati još bolji ako budem novinarka. Neću, zato što sam na ovaj način diskriminisana. I zato što neko hoće da mi silom nametne nešto što ja neću, a on pošto poto traži od mene da hoću. Epa, neću.
Poverenica za rodnu ravnopravnost demantuje da nam je sve ovo neko nametnuo, kaže da smo mi izabrali taj put. A ko smo to mi? Ja, vi, ili neko treci? Pošto vi i ja nismo izabrali ovakav evropski put, onda to znači da nam je nametnut.
Da se razumemo, nisam ja protiv tog evropskog puta, ako je jedina moguća opcija koje moramo da se držimo, da ne bi bili „mimo sveta”. Ne mislim, međutim, da baš sve staze i stazice na tom evropskom putu moramo da prepešačimo. I u sve sokake da zađemo.
A mi smo već koješta progutali, što će nam se jednoga dana obiti o glavu. Šta, pitate? Ne mogu da vam kažem, izvinite, jer bi moglo meni da se obije o glavu. O tome je trebalo raspravljati na vreme, a ne o jezičkim zavrzlamama koje ne donose ama baš ništa suštinski novo, a suština je valjda važnija od forme. Te stoga, da ponovim, ja sam novinar, a ne novinarka.
08. novembar
