Dolazi li to Nova godina, ili nam se samo čini? Hoćemo li je radosni dočekati, ili ćemo to učiniti sa strepnjom i strahom da ne donese nešto još gore od ovoga što imamo? Šta ćemo jedni drugima poželeti u novogodišnjoj noći? I hoćemo li imati kakvih želja osim da budemo živi i zdravi u dolazećoj?
Nekako je otužno ovih dana, bez obzira na sva naša upinjanja da normalno idemo u susret Novoj godini. Nema šljašteće atmosfere u gradu koju svake godine u ovo vreme imamo, nekako se sve otaljava i čeka, kao da će nam Deda mraz doneti ono što čekamo. Nema radosti sa kojom trošimo poslednje pare kupujući sitne poklončiće za one koje volimo. Sve odlažemo, kao ima vremena. Niko ne govori o dočeku i niko ne postavlja ono uobičajeno pitanje „Gde ćeš za Novu godinu?“ Tvrdoglavo ne priznajemo, ali u dubini duše znamo da je sve drugačije ovoga puta.
Nije nas ranijih godina nerviralo to što slušamo i čitamo gde će sve ići oni, koji para imaju. Znali smo da i mi možemo, makar tu u komšiluku, da se radujemo sa svojima. Pa da kažemo kako smo se lepo proveli. I provodili smo se. Sada znamo da i to ne smemo, pa se trudimo da o tome ne razmišljamo.
Iščekujemo svakodnevno nekakve odluke Vlade, kako bismo svoje želje uokvirili u dozvoljeno. Kako bismo, makar minimum onoga što nam treba za sreću, smestili u taj okvir. I Vlada nas pomalo zeza. Odlaže za dan, dva, nedelju dana………kao da se poigrava našim strpljenjem.
Ne čekamo više one, kojim bi nam odnekuda došli za praznike. Šta ima da dolaze, ako treba da budu u zatvoru, ako ne možemo da ih zagrlimo, izljubimo se i radujemo ko ljudi. Da se gledamo i strepimo od najrođenijih?
Ne smem ni da zamišljam kako će izgledati praznici. Znam samo da ćemo jedva čekati da prođu. Zato što je korona i njih stavila pod svoje i ukinula im radovanje i sreću.
U međuvremenu slušamo svakodnevno koliko ih je u Srbiji obolelo, koliko je na respiratorima i koliko je umrlo. Poredimo sa pređašnjim danima i tražimo slamku spasa i tračak nade da će sutra biti bolje i da će se nešto promeniti. Milion raznoraznih informacija sa svih strana nam tokom samo jednog dana protutnji kroz glavu. Kažemo sebi da nećemo da ih registrujemo. Kažemo, a potajno čeprkamo po njima ne bismo li našli nešto što će nas ohrabriti. Ležemo sa nadom da će jutro biti bolje, čekamo veče sa željom da se grozan dan već jednom okonča.
Pa i da možemo, koliko sutra, da čekamo tu Novu godinu na stari način, nije nam više ni stalo do nje. Ovako izmučenima i izmrcvarenima nije nam stalo ni do čega.
Sreća je u malim stvarima, slušamo sebe u grčevitom nastojanju da pronađemo izlaz iz situacije, koja nam se uopšte ne dopada. I pokušavamo da se tako ponašamo, da se radujemo malim stvarima. A njih ima koliko voliš.
Stoga ta Nova godina i ne mora da nam bude toliko loša, kako pretpostavljamo. Nećemo, možda, otići na Zlatibor ili Kopaonik, nećemo otići u restoran na doček, nećemo se sastati sa prijateljima i potrošiti pare na skupe haljine i cipele…..sve to nećemo, ali ćemo u
novogodišnjoj noći biti sa sobom i sa onima koje volimo. Posvetićemo se ljudima koje smo pomalo zaboravili živeći zarad drugih i zarad sveta, neće nam biti važne „nevažne“ stvari, ali će nam zato biti važne one, koje smo izbacili iz upotrebe. Naša osećanja i životi naših bližnjih.
Možda nam ova Nova godina i donese najskuplji poklon na svetu, a da toga nismo svesni. Da su zdravlje i život najvažniji i da naše bližnje ne možemo zameniti ni sa kim, ko nam za trenutak donosi radost.
Ima nade za nas, ako to shvatimo. I život gledamo sa one strane, koja je stvarno život, a ne nakaradna izmišljotina po receptu drugih.
15.decembar
