Po stoti put ću da kažem: Sramota me je što sam novinar u današnjem vremenu. Sramota me je što sam u društvu „nazovi novinara“, koji su novinarsku profesiju pretvorili u performans i cirkus.. Sramota me je što jedem isti lebac sa „krvopijama“, „mrziteljima“ i ljudima željnih senzacije po svaku cenu. Pa i po cenu života i tuđih najtananijih osećanja.
Priča u vezi sa nestankom Splićanina Mateja Periša, koga nema punih nedelju dana, pretvorila se u novinarsku zabavu i utrkivanje ko će pronaći ili izmisliti neki novi detalja, kojim će začiniti već ispričanu priču da je nestao u noći između 30 i 31 decamba, kada je izašao iz kluba „Gotik“ u Beogradu. Svaka novinarska pisanija, na normalnu mislim, trebalo bi da se zaustavi na ovom mestu, ukoliko nema novih, pouzdanih i zvaničnih detalja, od koristi za priču. Čemu priče o boji patike, o majici u kojoj je istrčao u hladnoj noći, čemu priče o tome da stalno negde trči, da je pokušao da uđe u taksi, da je ovo ili ono……čemu milion nesuvislih naglabanja od kojih nema nikakve vajde osim pojačanog bola, koji se nanosi njegovim roditeljima? Čemu i zašto?
Zbog povećanog tiraža novina, zbog novca, jel zato? Ako je zbog toga, onda sram vas bilo „nazovi novinari“. Neću da kažem kolege, jer da bi bili kolege, treba da budu novinari. A oni to nisu.
Da li iko od takvih „nazovi novinara“ ikada sebe stavi u poziciju onih, o kojima piše? Da li može da oseti i razume kako im je dok ispisuje bljuvotine u svojim tekstovima? Da li se ponosi sobom jer je otkrio plavu patiku?
Nije nestali momak iz Splita jedini, nad čijom se sudbinom novinari iživljavaju kao lešinari. Mali je milion slučajeva sa zlom sudbinom, koji bivaju predmet novinarskog iživljavanja. Čak i da je istina sve ono što pišu, a nije, nije trenutak za takve istine. Zbog povređivanja tuđih osećanja i zbog ometanja istrage, u krajnjem. U konačnom i zbog kršenja novinarskog kodeksa, ako novopečeni „nazovi novinari“ imaju pojma šta je to novinarski kodeks. Ali i zbog pitanja koje bi trebalo da u ovakvim situacijama postave sebi: Da li običnog građanina zanimaju svi ti izmišljeni detalji? I kakvu vajdu prosečan čovek ima od toga? Prosečan, normalan čovek mislim, smatrajući da svakog takvog zanima pre svega je li Mateja živ, ili nije. To je jedina vest koju bi građani trebalo da čuju. Sve ostalo između je stvar nekih organa i službi u ovoj državi. Ili, možda, mislimo da treba da preuzmemo njihovu ulogu?
Kamo sreće kada bi ti isti novinari i o lepim stvarima u ovoj zemlji pisali sa jednakom strašću i uz iznošenje najsitnih detalja i činjenica, kako bi građani mogli i u lepom da uživaju, zaslužili su. Kamo sreće, kažem, jer toga danas nema. O lepim stvarima se ne piše, „nazovi novinare“ to ne zanima, jer smatraju da to nije novinarstvo. To su, kažu oni, sladunjave priče koje nikog ne zanimaju. Pa probajte drugari, da vidite da li nekoga takve priče zanimaju, pored vaših horora i užasa kojima kvarite živote građana, a da oni to nisu tražili.
Znam novinare, pardon „nazovi novinare“, koji i na sahrane odlaze, koji i tamo hoće nešto novo da saznaju rovareći po dušama najbližih. I nije ih stid, naprotiv, smatraju da su novinarski heroji jer su, recimo, od majke ubijenog izvukli neku patetičnu reč, kojom ukrašavaju svoje naslove. Fuj – jedino je što mogu da kažem, i da još jednom ponovim – sramota me je zbog njih.
Svesna sam ja činjenice da sam nikakav novinar za njihova poimanja. I baš me briga, zabole me uvo za mišljenje nekih koji nisu dorasli poslu kojim se bave. Ali mi je i žao. Žao mi je, ne njih, već mlađih generacija novinara, koji bi da budu novinari, a nemaju od koga da uče. I prinuđeni su da uče od najgorih. Njih mi je žao jer neće biti onih koji će prekinuti ovaj lanac.
A moglo bi, moglo bi da se učini nešto, ako bi se htelo. Postoje zakoni, postoje kazne, postoje kodeksi u novinarskoj profesiji. Pa što ih ne primenjujemo? Ako smo već pustili razularene da se igraju u jednoj veoma ozbiljnoj profesiji, kakvo je novinarstvo, ako smo pogrešili, pa daj da grešku ispravimo. Ili, makar, da pokušamo. Da pokušamo da napravimo neki red, da glupa informacija više ne bude važnija od života i da novinari povrate svoj ugled. A imali su ga. Nekada su građani izgovarali „čuo sam na televiziji“ ili „ pročitao sam u novinama“. A to je bilo jednako, kao da je u Zakonu, ili Ustavu ove zemlje pročitao. Novinarska reč se poštovala i u nju se imalo poverenje. Volela bih da se to vreme vrati, i ti novinari, koji nisu bili „nazovi novinari“.
06. januar
