Čitam ovih dana vest na portalu „Niške vesti“, koja me nije iznenadila, samo me je uverila u to da „za nas spasa nema“
„Ovo vama očistili turisti iz Slovačke“, poruka je koja je zalepljena na kesi za smeće koja okačenoj na drvetu u Spomen parku Bubanj. Na poruci još stoji da su napunili 15 kesa i da im je bilo malo. Nišlijka koja je videla i uslikala ove kese kaže da je bilo sramota. I zaista treba da se postidimo.
I mene je sramota. I stidim se, ali i ponavljam – spasa nam nema. Zato što smo takvi kakvi smo, zato što ne želimo u svojoj svesti ništa da menjamo, zato što smo vrlo često “ponosni” na svoje glupe osobine, zato što uvek mislimo da sve neko drugi treba da uradi umesto nas. I zato što krivca za sve pronalazimo u nečem imaginarnom, izraženom u rečenici “Tako je to u svetu, a ne kao kod nas, mi smo najgori”.
A ko smo mi? Najčešće su to grad, institucije u gradu, država. Mi kao pojedinici nikada ni za šta nismo krivi. Mi nismo ništa obavezni, ništa ne moramo, ništa nismo dužni i ni prstom ne treba da maknemo, ali zato očekujemo da sve bude pod konac, i kako valja, kao tamo kod „njih” u svetu.
Govorimo o zaštiti životne sredine, o brizi o životnom okruženuju, o klimatskim promenama…….pravimo akcione planove i strategije, država usvaja nove Zakone i menja postojeće……..sve to radimo, kako bismo svest o zaštiti životne sredine podigli na viši nivo. Neće to tako, i ne može. Lepo ponašanje i sazrela svest se ne oblikuju Zakonima. To se stvara i gradi u najranijem detinjstvu u porodici, pa u školi, pa u okruženju u kojem živiš. Niko ne treba da ti propisuje da papir baciš u kantu za đubre, da ne gaziš travu u parku, da čuvaš drvo ispred tvoje zgrade…..sve to jednostavno
treba da znaš. A znaš jer si video od roditelja da tako čine i znaš zato što su ti, onako usput rekli „to nije lepo, ili to je lepo” za ono što kao klinac činiš.
Smeće na Bubnju nisu ostavili marsovci. Ostvaili smo ga mi, nehajno, bezobrazno i drsko. Ne razmišljajući o tome da to nije lepo i da tako ne treba.Što, pa tako smo oduvek činili. Sad će neko da nas menja pod stare dane. A naša deca uče od nas, sve uče od nas posmatrajući nas onako malecni kada mi mislimo da ništa ne znaju, i ništa ne razumeju. Uče od onog „dobro jutro komšija”, do milion običnih životnih sitnica, koje uključuju i stvaranje nereda oko sebe bez griže savesti.
Ovo na Bubnju ima dodatnu specifičnu težinu. Nekulturno i nevaspitano je bacanje smeća bilo gde. Ali bacanje smeća na Bubnju, gde je stradalo 10 hiljada logoraša, kod normalnih ljudi izaziva gorčinu, i tugu u krajnjem.
Na žalost, nije nam prvi put. Bezbroj puta je spomen park Bubanj bio na udaru vandala, na udaru i svih nas koji ne vodimo računa o njemu. Bezbroj puta su organizovane akcije čišćenja, ulagana sredstva grada (odnosno građana) da se sredi i ulepša……..bezbroj pokušaja, dakle, da budemo drugačiji, a rezultat – nula.
Dičimo se mi kako smo pametna i obrazovana nacija, kako naši tamo negde u belom svetu postižu velike rezultate, kako imamo najbolje sportiste, glumce, naučnike, inovatore……..sve to nije sporno, i sve to stoji. Svojom primitivnosću i nekulturom brukamo i one, koji nas u očima sveta uzdižu do nebesa.
Šta mislite, šta će Slovaci, kada se vrate u Slovačku ispričati zemljcima? Kako smo divni i fini, gostoprimljivi i kako nam je hrana izvrsna, ali…….. smo i nevaspitani i nekulturni do bola. Džaba nam hrana i ljubazni osmesi, kad osnovne stvari u životu nismo naučili. Sami sebe brukamo, pa nam sitnice pojedu krupne stvari. I ostanemo u lošem sećanju.
28.Januar
