Ljude koje život nije mazio, mi novinari, viđamo i srećemo na svakom koraku. U prevozu, na ulici, u podzemnim prolazima. Srećemo ih svakodnevno i često okrećemo glavu pred njihovim očima, problemima, životom koji krije velike tajne. Često ih „koristimo“ za naše tužne priče kojima želimo da privučemo pažnju javnosti, ne i da njima, koji misle da nam je stalo – pomognemo. Oni to ne znaju, ali mi znamo. Znamo da su nam za jednokratnu upotrebu, dok ne nađemo neko novo lice, neke druge tužne oči, suze i nadu u njima, nadu da će se nešto promeniti posle razgovora sa nama i posle priče koja je „odjeknula u javnosti“.
Iz glave mi ne izlazi „čovek koji gaji pacove“. On je jedan od tih naših novinarskih likova koji smo novinarski iskoristili za priču (uključujući i mene) pre nešto manje od desetak godina kada je bio „čovek koji spava u kartonskim kutijama“ ispod Gabrovačkog mosta. Slikali smo ga i pitali, i on je pričao, a mi beležili. I bilo je tužno, i svi su se sablažnjavali nad mukom čoveka, i svi su sa njim saosećali i želeli da pomognu, ali niko nije pomogao.
Prolazile su godine, on više nije „čovek koji spava u kartonskim kutijama“, postao je „ čovek koji gaji pacove“. „Snašao se“ i nastanio u nekoj uđerici, verovatno je mislio da mu je dobro, i terao život dalje. Mi smo na njega zaboravili posle nekoliko dana, on nas ne znam da li je zaboravio.
Sasvim je nevažno ko je on, nevažno je jer ćemo uskoro ponovo da ga zaboravimo. Pozabavićemo se njime, svi u lancu, tek toliko koliko je potrebno da svako od nas ponaosob bude važan u priči. Uključujući i nas novinare koji nestrpljivo, ko lešinari čekamo priliku, u kojoj ćemo pronaći temu koja, servirana u medijima, privlači pažnju svih vas.
Vole građani otužne priče, baš ih vole. Pretpostavljam da po nekom čudnom unutrašnjem mehanizmu, negde osećaju i zadovoljstvo zbog toga što nisu na mestu brojnih nesrećnika, onih s početka priče koje život nije mazio.
Pamtim mnoge u nizu, uključujući i „čoveka u kartonskim kutijama“. Pamtim i Svetlanu sa Pantaleja koju se preganjala s komšijama koji hoće da je tuže jer joj se kanalizacija izliva u dvorištu, i smeta im. I pamtim koliko je želela da sve to sredi i uredi, kako bi je komšije volele, ali nije imala para. I sećam se da niko nije hteo da je pogleda, da joj pruži ruku, pomogne joj osim novinara koji su se našlli da čuju njenu muku, pa da odu. Pamtim i to da je, posle dužeg vremena većnica Tijana Đorđević Ilić, čula ovu novinarsku priču i pomogla Svetlani. Svetlani i dalje krov samo što nije pao na glavu, ali ima tu kanalizaciju, i komšije se više ne prepiru sa njom. I srećna je, jer ima kanalizaciju, i zahvalna i novinarima, i većniici, i gradu, i svima koju „su joj se našli“.
Epilog nekih novinarskih priča je ovakav samo onda kada nadležni imaju sluha – uši da čuju, oči da vide i dušu da osete muku koja je čoveka snašla.
Lično volim ovakve priče, jer se uvek nadam da mogu srećno da se završe da mogu nešto da pripomognem kako bi priča imala srećan kraj. I mnoge bi mogle, samo kada bi svi u priči hteli.
A sirotinji ne treba mnogo, malo im treba da dosegnu sreću. Tek kada ih s pažnjom slušaš možeš da shvatiš koliko je to malo, stvarno malo. Aca i Braca, drugari iz one naše reportaže sa Starog groblja, od kojih je jedan spavao u grobnici a drugi u kapeli, su živi primer za to. Aca, koji je spavao u kapeli, kaže da je Braci bolje u grobnici, jer tamo nema promaje, a njega ubija svakodnevno, a ne pitaj kako je kada dođe zima. Jel shvatate vi sada šta je sreća onome, ko pojma nema šta je lagodan život, koji većina nas ima.
Likovi sa margina društva. Koga briga za njih. Sami su krivi zbog toga što jesu, često čujemo. Ili pretpostavljamo da je tako. Ne znajući zašto su tu gde jesu, i kako je njihov život izgledao nekada. Ponajmanje ne znajući može li i svakog od nas, koliko sutra, nešto slično da strefi.
Čitam ovih dana priču neke doktorke Gordane iz Novog Sada. Istinitu priču u kojoj je ona na ulici srela prosjaka sa ispruženom rukom u čijim je očima prepoznala kolegu sa fakulteta. Završio čovek medicinu, a prosi. Zašto? Đavo bi ga znao zašto, onaj isti đavo koji ume opasno da se našali sa ponekim ljudima.
Zato dobro razmislite kada god sretnete takvog čoveka. Čak i ako ne želite da mu pomognete, ne stajte mu na muku. I ne gurajte ga u veću propast od one, u kojoj se već našao. Ako već ne umete da pružite ruku kako biste pomogli, ne pružajte je ni da biste ga gurnuli u još veću provaliju. Ako već ne umete da budete čovek, produžite i pravite se slepi i gluvi, lakše će biti i njemu i vama.
