Gradski Portal 018 – 25.11.2018
Svaka peta starija osoba u Srbiji, u poslednjih godinu dana, preživela neki oblik nasilja, a 12 starijih žena je ubijeno u porodičnom nasilju.
U polovini slučajeva nasilnici su ćerke i sinovi, u četvrtini to je supružnik, a u preostalim slučajevima drugi članovi familije. Nasilje nad starima je najčuvanija porodična tajna, zbog čega ostaje uglavnom zataškano ili neprepoznato.
I stvarno…..malo govorimo o tome. Govorimo o svim ostalim vrstama nasilja, o nasilju nad starima, koje mi se čini kao najveći greh…..nikako. Kao da se stidimo toga, ali nas to ne sprečava da nasilje činimo.
Fizičko nasilje nad starima je stvarno nešto strašno, nešto što normalan čovek nikada neće razumeti. Da tučeš svoga oca ili majku….bože sakloni i daleko bilo. Nekada davno su se oni, iz poštovanja, ljubili u ruku ……otac i majka, deda i baba. Danas dižemo ruku na njih. A njih sramota, pa ćute i trpe. Kao što su svoju decu trpeli celoga života, trpe i nasilje – važno je da su deca živa i zdrava i da im je dobro. Nađu oni opravdanja i za ovakve naše postupke.
Nije samo nasilje problem. Veliki problem je i odsustvo poštovanja prema starima…..u kući, na ulici, u prodavnici, u autobusu – gde god.Vičemo na njih, ismevamo ih, ne vidimo ih…..
Stari su postali teret. Teret kojeg, kao da želimo što pre da se oslobodimo. Kako ne bi trpeli njihove jadikovke, kako ne bismo gubili vreme obilazeći doktore zbog njih, kako bismo izbegli situacije u kojima treba da im budemo na usluzi, kako bismo što pre nasledili ono što nam ostavljaju u amanet i zbog čega su se mučuili celog života……..čekamo ko lešinari, a usput ih poneki od nas i tuku.
Vidimo ih i primećujemo samo dok nam deca ne odrastu, i dok su nam potrebni. Da čuvaju naše potomstvo, da odvajaju od penzije koja je mala ali nikada dovoljno mala da nama ne bi mogli da pruže, da nas zovu na nedeljne ručkove i guraju šerpice da ponesemo i kući, da budu tu za nas kad god zazvoni telefon. Jer mi nikada ne zovemo da pitamo kako su, već da im saopštino šta nam treba.
Priča zvuči prilično grubo, ali je istinita. Nedostaje neka karika u lancu. Neko je omanuo u vaspitanju svoje dece, pa se raširilo, pa otišlo u nepovrat.
Puno bih ja mogla govoriti o ovoj temi, jer su me nekada učili kako treba poštovati stare, jer su baka i deka bili važniji i više se voleli od mame i tate, jer su mudrost , ljubav, mir…..meni nekako sinonimi za starost.
I nije strašno što se stari, slabi i umire…..nego što dolaze i nadiru novi, mlađi I drugačiji. Mnogo drugačiji. I što starost starima više nije lepa kao što je nekada bila, a mladost mladima zaslepila oci……pa ne vide dalje od danas.
25.novembar
