Niški Radio Bum 018 obeležio 6 godina postojanja. Uspeo je da opstane i dopadne se slušaocima, uspeo je u periodu u kojem mnogi govore da je radiuo prevaziđeni medij. U startu sam znala da nije i da vreme radija nikada ne može da prođe. Zato što je radio poseban medij, a to najbolje znaju oni koji su makar deo svog novinarskog života proveli u njemu.
„Radio 202 može da se gleda“ – pročitah negde povodom 50 godina postojanja ovog velikog srpskog medija, koji je uspešno preživeo sva predviđanja o umiranju radija. Rado slušanog kod svih generacija. I upamćenog po muzici, voditeljima, temama…..a nadasve po izgovorenoj reči i poslatoj poruci.
Pa me podseti i vrati u neka ranija vremena, ne kao ludog nostalgičara koji se u poznim godinama okreće svemu što je bilo, kvalifikujući ga kao bolje od ovog današnjeg, nego kao novinara koji je radio „osetio“ i koji zna njegovu vrednost.
Posebno me je podstakao naslov „radio 202 može da se gleda“. Svaki radio može da se gleda, ako je dobar. Ako ima dobre novinare, koji prave dobar program. Da, baš to je suština čitave priče o radiju. Jer dobar radio, dobar radijski novinar mora u svojoj priči na radiju da napravi mnogo toga, da bi ga slušalac tamo negde pažljivo slušao.
Radijski novinar, dakle, mora da ima dobru priču…..najbolju. Da vam je ispriča na takav način, da je u glavi vidite bolje i jasnije no sliku na televiziji. Da osetite u priči i sreću, i tugu, i strah, i paniku……i sva ljudska osećanja koja se rečima mogu dočarati. Zato radijski novinar mora u sebi da nosi reči, reči, reči……mnogo reči. A da onda, sklapajući priču, reči proseje kroz rešeto i sito, pa ostavi one najbolje…..bisere od reči. Čak i onda, kada sve to uradi još jednom proveri, da se nije promakla koja, ne bi li mu priču upropastila. Jer, samo je jedna, pogrešno izgovorena reč dovoljna, da ti priča padne u vodu.
A onda, gospodin novinar iz Radija mora da bude elokventan. Mora da govori lepo, bez zastajkivanja, bez poštapalica, bez zamuckivanja i bez „nepodobnih i nepogodnih reći za medije“. I sve to uvežbano, lepo, kao kad reka teče svojim tokom i dobro zna gde je krenula. Radijska priča je neka vrsta muzike za uši, barem onima koji poštuju lepu reč i vole radio.
Radijski novinar mora da ima glas……ma kakav glas, glasurinu mora da ima. Zato što ga ljudi na ulici, iako ga ne poznaju, po glasu prepoznaju. Tom radijskom novinaru uopšte nije važno da li mu se sako lepo slika i je li frizura kako valja. Glas je njegov sako, frizura, cipele…….glas je sve, pored lepo oblikovanih reči i rečenica.
Radijski novinar ima milion prednosti u odnosu na druge. On je najveći i najbolji prijatelj svuda i na svakom mestu. Bez obzira na savremene tehnologije. Radio može da se nađe baš svuda. I neprikosnoveno prvi da javi vest preko radija……odmah, iz cuga, u jednom dahu i bez priprema i montaže. Mnogo je to velika stvar bila u ono vreme, kada je carevao Radio.
Sad se lagano gura u zapećak. Prestigla ga televizija, društvene mreže i koješta još. Prestigli ga, ali ga dostigli nisu. Zato što će radio uvek imati svoje, nedostižne drugima, prednosti. I uvek će imati svoje, drugima možda čudne, verne slušaoce. U kući, na ulici, u kolima, na plaži, planini, njivi…….gde god poželiš. Samo pritisneš dugme, i eto ga. Red priče, red muzike, a sve fino upakovano, baš onako kako ti treba.
Po godinama mlad radio, Radio Bum 018, trasira uspešno svoj radijski put punih šest godina i prkosi skepticima i zaljubljenicima u druge vrste medija. Neka mu je sa srećom, tek je krenuo. Pregurao odrastanje, pa će sada u ozbiljnije poduhvate, u školu za radio koji se gleda.
2.Januar
