„Hteli bismo da raskrinkamo jednog od poznatih intelektualaca. On čita knjige samo zato što nema para za nešto drugo. I pametan je samo zato što nije imao uslova da bude nešto bolje.“ – rekao je Duško Radović tačno 12 januara 1981 u emisiji „Beograde, dobro jutro“.
I otvori mi priču u glavi, priču o svima nama i prilikama u kojima živimo, i u kojima smo živeli. 39 godina od izrečene misli Duška Radovića, a malo se šta promenilo. Možda i jeste, ali neočekivano na gore, ne i na bolje. U poimanju stvari i nekakvim razlikama među ljudima, podelama na one koji su intelektualci i one koji to nisu. Pa samim tim i na one koji više, ili manje vrede.
Ne bih ja sada da, po definiciji, raščlanjujem šta je to intelektualac a šta inteligentan čovek, više bih o onome gde je ova kategorija ljudi u društvu, a gde ona druga koja „nema para da kupi knjigu, ali ima pare da kupi džip“, kategorija ljudi koja nije pametna, samo zato što joj se posrećilo da „bude nešto bolje od toga“ kako reče Duško Radović.
Tuga je posmatrati današnje društvo i analizirati ga. Ući u suštinu i videti svu trulež, koja ga čini. Naravno, spolja gledano, sve je gladac. Za jadac nikoga nije briga.
Nikada kao danas „odelo nije činilo čoveka“. Vidiš gospodina koji ulazi, odelo sa kojeg etiketa još nije otpala, cipele da možeš u njima da se ogledaš bolje nego u ogledalu, miriše u nagoveštaju još dok izlazi iz svog blještavog i bez sunca džipa, sa plavušom opremljenom istim stvarima ko i on, plus silikoni svuda i na svakom mestu gde su mogli da se nađu. Razmišljanje običnog čoveka, koje je pomešano sa divljenjem i snishodljivošću prema gore navedenim likovima, svodi se na konstataciju da su to neki važni, pametni ljudi, po di foltu zaslužni svakog poštovanja.
Onog drugog „što kupuje knjige jer nije mogao ništa drugo, i što je postao intelektualac jer nije bio sposoban da postane nešto bolje“ – niko i ne primećuje. Taj ne izlazi iz džipa, već iz autobusa ili nekog neuglednog razdrndanog automobila, ne ide na prijeme i koktele , već u biblioteku, na fakultet, smuca se tamo po nekim izložbama, koncertima, posećuje književne večeri, ili u krajnjem čami kod kuće sa nekakvim knjižurinama u ruci i vazda nešto mozga i proučava. Ko da će mu to
nešto u životu trebati. Pojma nema on, „glup čovek“ koji je najpre izgubio grdno vreme završavajući nekakve škole, koji se obrazovao i „radio na sebi“, kako on to kaže.
„Radio na sebi“? Pa šta je, bre, to radio na sebi kada se rezultati njegovog rada ne vide? Ima li kuću sa bazenom? Nema. Ima li džip? Nema. Ima li skupu garderobu, ide li na letovanja, zimovanja, na skupa mesta, destinacije koje bira po visini uplaćenog aranžmana, a ne po vrednosti koju imaju? Pa nema bato, ništa od toga nema. Bednik, koji je promašio život, ili rečeno savremenim žargonom, „nije se snašao“.
A društvo, kao nikada do sada, zdušno pomaže u uzdizanju bezvrednih vrednosti. Pruža im priliku da tako bezvredne postanu još vrednije (obračunate u evrima) i daje im šansu da uvećavaju svoj kapital čineći ih elitom društva. Nisu mi jasni jedino novinari. Jadni, bedni i poniženi – forsiraju ovu novu elitu do iznemoglosti, predstavljajući ih narodu kroz svaki segment njihovog života. Novinare danas ne zanimaju mladi, pametni i talentovani ljudi koji sutra mogu da pomere granice u društvu, novinare danas zanima „savremena elita“ šupljoglavih ljudi koja jedino pomera granice svog bogatstva. I koja „radi“ za sebe, a ne na sebi, a za društvo je baš uvo zabole. I za svet koji će ga sutra činiti, uključujući i njihovu decu, vaspitavanu po istim merilima i principima. Da im se svi klanjaju, i da im niko ništa ne može, čak i ako pregaze čoveka na ulici, koji im iz svojih već ispražnjenih džepova odvaja kintu za „kasice prasice“ bez dna.
Ponekad mi je mnogo žao kada slušam našu pametnu decu, koja se ponose svojim uspesima i smatraju da će baš ti njihovi uspesi da ih dovedu do vrha, ka kojem streme. Nemam srca da im kažem da su u zabludi. Nemam dušu da im predočim da su, ne na pogrešnom putu jer put nije pogrešan, već u slepoj ulici u kojoj im je neko priredio zamku i stavio nepremostivu prepreku, koja im ne dozvoljava dalje.
Pametniji i promućurniji među njima se vrate, izađu iz ulice, pa odu u neku tuđu, koja nije slepa. Odu u beli svet gde ih dočekaju raširenih ruku i aplaudiraju im zbog toga što su čitali knjige i kupovali ih. I koriste ih za uvećavanje svog intelektualnog kapitala, koji nama nije važan.
Jednoga dana će se džipovi izanđati, garderoba će se ofucati, silikonima će proći rok trajanja…….a mi ćemo plakati nad sobom. Nećemo imati ni para da kupimo one, koji su bili glupi i kupovali knjige, jer će njihova
cena biti mnogo visoka. A sada ih imamo badava, na tacni, ali ih ne vidimo. Ništa se danas ne vidi bez glamura i sjaja bezvrednih vrednosti.
