Danas je Prvi maj, međunarodni praznik rada. Znači li vam nešto, osim što je dan neradni? Imamo li uopšte predstavu o značenju tog datuma kroz istoriju. A trebalo bi i danas nešto da znači, danas posebno u uslovima u kojima je radnička klasa u ostvarivanju svojih prava, umesto da napreduje, nazadovala.
Godinama se ovaj datum obeležava u znak sećanja na 1 maj 1886 godine, kada su radnici u Čikagu štrajkom i protesima počeli da se bore za osmočasovno radno vreme. I izborili su se, eto u pretprošlom veku, da 8 sati rade, 8 sati koriste kako im je volja, i 8 sati spavaju. Mi smo im danas načisto pokvarili koncepciju i možda nismo u istoj poziciji u kojoj su oni tada bili, ali nismo ni u boljoj. Naprotiv. Osmočasovno radno vreme je danas rastegljiv pojam, niko ga i ne spominje, nego radi kad treba i koliko treba, a biva plaćen koliko gazda misli da je zaslužio. I dobro nam je, ne žalimo se mnogo, bitno je da se radi. Pa daj što daš. Sreća je u radu, a ne u zaradi. Koliko zaposlenih danas radi za bedne pare i ni prstom da mrdne, ni okom da trepne. Čak štaviše. Srećni su, jer su u prednosti u odnosu na one koji uopšte ne rade. Njima mesečno nešto „i kapne“, a još ako to nešto pristiže i redovno, pa kud ćeš veće
U Čikagu su, drugog maja, na Trgu Hejmarket anarhisti organizovali demonstracije. Osoba čiji identitet tada nije utvrđen bacila je bombu kojom je ubijeno 7, a ranjeno 67 policajaca. Osam anarhista je uhapšeno, optuženo za ubistvo i osuđeno na smrt iako njihova krivica nije utvrđena. Neko se usudio da digne glavu, i u takvim okolnostima u kojima se svesno išlo u smrt. Za tako nešto danas niko „nema srčku“. Čak ni da naruši svoj bedni komoditet (ako to uopšte tako može da se nazove), a kamoli da umre.
Obeležavanje Praznika rada u Srbiji prešlo je u međuvremenu dug put – od zabrane održavanja kojoj su prkosili radnici protestnim šetnjama,bojkotom rada i zborovima, preko prvomajskih uranaka do obaveze koju je uveo Tito 1945 godine. Slavljeje tog praznika predstavljalo je borbu ne samo za radnička, već i za polotička prava i slobode. U Srbiji I regionu vremenom je postao običaj da se tog dana u zoru izlazi na Prvomajski uranak.
Vremenom se Prvomajski uranak pretvorio u nešto, što veze nema sa borbom radnika za ostvarivanje bilo kakvih prava i sloboda. Uranak je postao prilika da se izađe u prirodu, nešto pojede i popije, da se ljudi druže, vesele i pevaju. Sve kao po nekom ustaljenom običaju toga dana, a običaj je u potpunosti izgubio smisao. Prilika je za roštiljanje, za ispijanje piva, napijanje i prejedanje……smisla Prvog maja gotovo niko ni da se seti, osim što zna da je to Međunarodni praznik rada.
O protestima za nekakva radnička prava da i ne govorimo. Bilo ih je ranijih godina u organizaciji Sindikata, organizovali su se kao performansi na ulicama pojedinih gradova čisto da se ne zaboravi, ali bez neke naročite ideje i smisla, i sa ograničenim rokom trajanja i želje da se išta promeni. Čak i tih performansa više nema, ubila ih pandemija.
Ostao nam je uranak. Ako ništa drugo, a ono da odemo na izletišta i makar provedemo vreme sa najbližima i prijateljima. Ko te pita za kakva prava. Odrekli smo se mi tog luksuza. Radnička prava? Gluposti. Kako da se bilo ko za njih bori u vešto ispletenoj mreži suzbijanja i uništavanja tih prava. Borba sa vetrenjačama se ne isplati, shvatili su mnogi. A i luda hrabrost u pojedincima, koja je nekada postojala i kada su radnici bili spremni da i život žrtvuju, pretvorila se u besmisao. Tako lepo tavorimo u žabokrečini, jedemo svoje prasiće, pljeskavice i kobasice, zalivamo ih pivom (ako imamo para da sve to sebi priuštimo) i slavimo Prvi maj.
I ovaj praznik se, kao i mnogi drugi, pretvorio u datum u kalendaru koji se beleži crvenim slovom i koji otaljamo nekako, reda radi. I bude nam krivo kada prođe jer moramo da se vratimo na posao, na kojem nemamo prava, ali imamo posao. Šta ćeš više i bolje od toga?
1.maj 
