Moramo li da budemo baš takvi, kakvi smo, i u vremenu u kojem se bojimo za sopstvene i živote naših bližnjih? Moramo li, i kada strahujemo, da mrzimo? Moramo li baš do neukusa da iskazujemo svoja osećanja, koja uopšte nisu u saglasju sa osećanjima drugih ljudi? Moramo li da toliko agresivno namećemo svoj stav, u nastojanju da dokažemo kako smo samo mi, i niko drugi u pravu?
Mržnja (nekih ljudi) prema Aleksandru Vučiću, predsedniku naše države širi se u određenoj grupaciji ljudi brže i razornije od koronavirusa. Danas je naprosto „moderno“ mrzeti Vučića. Jer ako nisi u tom fazonu, ti si poltron, ulizica, bot……nikako nisi čovek koji ima drugačije mišljenje od Vučićevih protivnika.
Ta vrsta netrpeljivosti ( mada je mržnja prava reč) nije razumljiva ni u „normalnim“, a kamoli „nenormalnim“ okolnostima kakve su sada. Pođimo od toga da se mnogima u tim „normalnim“ okolnostima nije dopadalo to što Vučić radi: nije im se dopadalo što gradi puteve, mostove, otvara fabrike, pomera iz mesta (namerno ne kažem podiže) standard građana, stvara uslove drugačije od prethodnih, udara temelj stabilnijem društvu…….pođimo od toga da se to nekima nije dopadalo, pa su ga mrzeli. Zato što oni to mogu drugačije i bolje ( u teoriji mislim, praksu smo iskusili na sopstvenoj koži i mnogima se nije dopala).
Danas imamo nevolju, sa kojom se suočava čitav svet. Nevolju koju (na sreću) nije izazvao Vučić ( a šta li bi nbilo da jeste). Ali u kojoj je pokazao da je veći i snažniji od mnogih velikih i snažnih predsednika jakih država. Može li neko da demantuje činjenicu da je učinio sve da broj žrtava u Srbiji bude daleko manji od očekivanog, što su potvrdili i epidemiolozi? Može li neko da zažmuri nad činjenicom da su mere, koje su preduzete u oblasti sprečavanja širenja virusa,bolje od mera mnogih, po svim parametrima, naprednijih država od nas? Može li neko da ne primeti da su ekonomske mere, koje naša država preduzima da bi zaštitila standard stanovništva, u prednosti u odnosu na ekonomske mere drugih država u okruženju? Uostalom, kako su preneli italijanski mediji, mere u Srbiji pohvalili su i sami Italijani. Pa će ih, moguće je, u nekim delovima i kopirati.
Uprkos tome, pojedinci i dalje mrze Vučića bez valjanog opravdanja i ikakvih čvrstih argumenata. I šire mržnju izvrćući činjenice, a istovremeno uzimajući sve što im se daje, i koristeći sve što od Vučića dolazi. To im se ne gadi.
Prilično „nelogična logika“, ali logika koja se na ovim našim prostorima usavšava godinama unazad i koju prihvataju svi površni ljudi, ljudi bez stava, dubljeg promišljanja i povodljivog karaktera.
Ako je došao, što je došao? Ako je otišao, što je otišao? Ako je rekao, što je rekao – ako nije, što nije? Ako se pojavi, što se pojavio – ako ga nema, gde je pa ga nema?
Ne bih nikome, od gore navedenih, da sudim, ali bih volela da ih vidim na mestu predsednika države, baš bih volela da rođenim očima pogledam šta je to što oni toliko dobro znaju i umeju, a neće da otkriju narodu, sve dok Vučić ne ode.
Rekoh – mrzeti Vučića danas je modni trend koji, kao i sve ostalo što je u trenutku moderno, prihvataju oni, koji nikada nisu imali stav, i koji su vazda čekali da im neko nametne šta će obući, kako će se očešljati, koju marku patika će kupiti, kakav će telefon imati u ruci kako bi bili IN u društvu. Sasvim je nebitno što im sve to stoji ko „piletu sise“, važno je da su oni IN. Izvinite drugari, moram da vam kažem da – držati korak sa modom, nije baš uvek uputno. Lično pristajem, pod ovakvim okolnostima, da budem demode.
12.april
