Pokrajinski sekretar za socijalnu zaštitu Predrag Vuletić rekao je juče za RTS da je nadzor u slučaju napuštene dece kod Alibunara pokazao “nepostupanje struke”.
Vanredni nadzor utvrdio je ukupno pet propusta u radu Centra za socijalni rad u Alibunaru koji je bio nadležan za šestoro dece koja su osam meseci živela sama kod Kozjaka.
Pokrajinski sekretar za socijalnu zaštitu Predrag Vuletić kaže da je pravda dotakla sve činioce.
Ovo je vest od juče, pa bi čovek mogao da kaže: dobra vest. Deca su na sigurnom, dobro im je u Dečjem selu gde o njima brinu, dobra je što će, kako reče pokrajinski sekretar, „pravda da dotakne sve činioce”……Dobro je, a opet mnogo toga nije dobro. Svi ti činioci, kako ih pokrajinski sekretar naziva, kao isistem koji je zakazao su nešto mnogo maglušasto i neuhvatljivo što uvek pruža priliku za vađevinu.
Šta je to sistem, koji je zakazao, pitam ja one koji ga uzimaju u usta? Svi smo mi sistem. Počev od prvog komšije koji je 8 meseci gledao decu kako se zlopate i nije ga bilo briga, preko svih ostalih u selu kojima je priča bila poznata a pravili su se blesavi jer se to njima ne događa, pa sve do Centra za socijalni rad u kojem rade ljudi koji, očigledno je, svoj posao ne rade kako treba. Sa saznanjem da je majka decu napustila i preudala se, sa saznanjem da je otac u zatvoru, sa saznanjem da je reč o maloletnoj deci koja 8 meseci žive bez staranja i novca……sa tim i takvim saznanjem Centar za socijalni rad je nešto čekao. Nemamo pojma šta, ali je blago rečeno pustio da stvari teku kako teku.
I ko zna koliko bi to dugo trajalo da se nije pojavio novinar RTS sa pričom koja se raširila po Srbiji. I koja je zaprepastila sve koji su je čuli, mnoge rastužila, a mnoge bogami i iznervirala. Pa zar je moguće da u 21 veku civilizovani ljudi gledaju sve ovo, i ništa ne preduzimaju. Zar je moguće da nas je briga za tuđu nesreću, o sreći neću ni da govorim, jer na sreći zavidimo, a ne radujemo se.
Na ovom mestu počeh da razmišljam o nama novinarima, iako sam u poslednje vreme batalila da to činim. Ne isplati se. I dođoh do zaključka da smo mi novinari, ipak, sedma sila kako se nekada davno govorilo. Sila koja, ako je ispravno usmerena i upotrebljena, planine može da pomeri. Nesreća je u tome što veliki broj kolega danas tu silu pogrešno koristi.
Ovoga puta novinari su, da se ne lažemo, pokrenuli sve. U krajnjem i taj imaginarni sistem, koji ne funkcioniše. I koji je začas profunkcionisao kada se je našao u medijima. I dovešće do nekog povoljnog okončanja priče, ne mogu da kažem srećnog kraja, ali za decu koja su živela u onakvim uslovima, možda će se sve to zvati i sreća.
Neću ja sada da govorim o novinarstvu iz ugla iz kojeg se uglavnom posmatra. Neću da trošim reči na objektivno, nezavisno, režimsko, plaćeničko…..i ko zna kakvo još novinarstvo. Hoću samo par reči da progovorim o ovoj vrsti novinarstva u kojem se ne dobijaju najveće i najprestižnije novinarske nagrade, ali u kojem se dobija najveća – ljudska nagrada. Jer ispod učinjenog, napisanog teksta, stoji rezultat. Životi šestoro dece koji su svima bili beznačajni. Novinar je uradio mnogo. Mnogo više no što se na prvi pogled čini.
E, to su teme, prave novinarske teme. Život običnog čoveka, kome svojim pisanjem i oglašavanjem u javnosti, možeš da pomogneš. Da sačuva život, ili dosegne sreću. Jer, novinari pomognu u situacijama kada je goli život u pitanju, ali mogu da pomognu i onima kojima treba samo dašak vetra u leđa, pa da se vinu u visine i postanu neko i nešto, što su zaslužili.
Lepo je biti veliki novinar u nekoj vanrednoj situaciji kada bljesneš i dobiješ Pulicerovu nagradu, pa se preko noći ugasiš. Ne kažem da nije. Ali je mnogo lepše biti novinar koji je, baveći se životnim temama, od koristi svom društvu i ljudima oko sebe. Taj traje i bez nagrada, i ne gasi se.
21.Februar
