Poče škola. Radost za decu, muka za roditelje koji – pored svih ostalih izdataka – treba da izdvoje i pozamašnu sumu novca za pripreme svojih ljubimaca za školu. Ako izuzmemo one koji imaju za sve, pa i za ove potrepštine, dobar deo roditelja se zadužuje, čak i kredit podiže kako bi sve bilo kako treba i po propisu. I kako se dete ne bi, u društvu svojih vršnjaka, izdvajalo po nečemu.
Sedne roditelj da napravi spisak neophodnih stvari kako bi napunio ranac (koji takođe mora da kupi), sedne pa dobije naprasnu glavobolju i odustane od računanja. Jer spisak, stavljanjem na papir, postaje sve duži i duži. Zato što opremanje đaka prvaka podrazumeva ne samo knjige, sveske i pribor, već i novu garderobu za polazak u školu.
Komplet udžbenika je, svakako, najveća investicija.Nove, stare, nasleđene od brata ili sestre, ili kupljene na rate u knjižari – ali neizbežne. Dobro, to mora – kažete u sebi.
Knjige treba staviti u nešto, a to nešto zove se ranac. A ranac, kažu vam oni sa iskustvom, treba da čuva zdravlje. Ne sme detetu da se krivi kičma od ranca. Pa krenete u potragu za najboljim rancem , kako se detetu ne bi iskrivila kičma. A da bi u ranac stalo sve, što je propisano, on često biva veći od deteta. O težini nećemo, to se ne vidi. To zna samo onaj ko ga nosi. Pod uslovom da sa njim do škole ne krene i baka, kako bi mu olakšala muke. Uslede saveti psihologa kakav ranac da odaberete, vi savete u svojoj glavi prihvatate, ali krajičkom oka gledate u cenu, kako biste smanjili trošak.
Ako pitate decu šta najviše vole u svojoj torbi, sigurno će vam većina pokazati na pernicu. Što je šarenija – to je bolja, što je punija – oni su ponosniji, što je veća – omiljeniji su u razredu.Molim lepo, bira se takva, pa šta košta neka košta. A košta.
Šestari, lenjiri, penkala, gumice… samo su neke od stvari u kojima đaci uživaju, makar zato što lepo izgledaju. Nek se nađee, pritrebaće. Ako ne ove, iduće godine. Samo da ne zafali.
A uvijači, gde su vam uvijači? Puštate decu da izaberu najleše šare, omiljene likove iz crtanih filmova, lutke i cvetiće za devojčice. Srećni su, a srećni ste i vi zato što su oni srećni..
Na kraju se biraju olovke i gumice, kao i oprema za muzičko i likovno koje deca posebno vole. Cene su možda na oko sitnica, ali, kako roditelji kažu – „malo po malo, nakupi se.
A kada saberete sve, cifra koju dobijete na kraju, možda će biti i vaša cela mesečna plata. Još ako svemu ovome dodate novu garderobu i nove patike, videćete da su škola i prvi razred – velika investicija. A niko, ni od stranih ni od domaćih investitora, neće da investira u vaše dete. Osim baka I deka, Bog da ih poživi. Pretrpe oni I gladni, ako treba, ali unuk ima da ima sve po propisu. Ljubi ga baka.
Odosmo u školu, svi srećni i ponosni zbog ovog novog događaja u našim životima ( jer to je događaj ne samo za prvaka, već i za užu i širu familiju), odosmo dakle u školu, pozdraviše nas tamo učitelji, gardonačelnici, predsednici opština i ostali važni ljudi, ko da smo bog te pita šta uradili za ovaj svet, i zaslužili ovakvo poštovanje. Ali, takav je red, a mi ovde u Srbiji volimo red da poštujemo.
A ako smo već sve ispoštovali, onda možemo da se isprsimo i detetu uredimo i mesto za učenje. Mora duša naša da ima udoban pisaći sto i stolicu, komplet olovki i flomastera, kao i poseban deo za knjige, udžbenike, sveske. Može za svaki slučaj tu da se nađe i stalak za note, ako dete kreće i u muzičku školu… Dete treba da postane svesno da sa pojavom zone za učenje u njegovoj sobi, počinje i nov, neobičan život. I, naravno, ne zaboravite da stavite na sto ili zid pored stola kalendar i da ostavite mesto za raspored
časova. Ako vam finansijska sredstva dozvoljavaju i ako je to potrebno, možete da promenite i tapete u sobi pa da je učinite malo „odraslijom”.
Što mislite da ja pričam nebuloze? Ja samo dočaravam naš mentalitet koji, uprkos nemaštini u kojoj živimo, odoleva retkim komentarima pojedinaca “da sve to baš i nije potrebno”.
Kako, bre, nije potrebno? Pa jednom se kreće u školu. Jednom se biva đak prvak. I to se pamti zauvek.
Svi su jednom polazili u školu, i svima taj dan ostane u sećanju. Lično ga se sećam po ogromnoj školskoj klupi, iznad koje mi je virila samo mašna na glavi i po strogoj učiteljici kiselog osmeha, zbog koje – da sam mogla – ne bih otišla i na drugi školski dan. Ali odoh, i na drugi, i na treći i na sve ostale i evo me sada da evociram uspomene, bez sećanja na skupe torbe, šarene pernice, a ponajmanje na radni sto, koji je stigao tamo negde, kad se upisivao fakultet.
Vremena se, međutim, menjaju…..pa i polasci u školu.
05.Septembar
