Austrijskom piscu Peteru Handkeu uručena Nobelova nagrada za književnost za 2019. godinu na svečanoj ceremoniji u Švedskoj. Njegovo pisanje je uticalo na nekoliko generacije u posleratnoj Evropi.
„Handke često piše o povratku svojim korenima. Kazao je da ga je klasika očuvala, ali on je moderan pisac „ – rekao je Anders Olson, pisac i profesor na univerzitetu u Stkoholmu, tokom uvodnog govora u kojem je obrazložio zašto je dobitnik nagrade upravo austrijski pisac.
Grupa građana okupila se ispred „Koncerthausa“ protestujući protiv dodele nagrade Handkeu, nazivajući odluku Nobelovog komiteta „sramotom za čovečanstvo“. Istovremeno je održani i protest podrške Handkeu.
Handke se zamerio devedesetih godina zapadnom svetu, kada je bio na prostorima nekadašnje Jugoslavije dok je još trajao rat i napisao esej „Pravda za Srbiju“, što je naišlo na osudu u nekim zapadnim krugovima. Osim toga govorio je i da Milošević nije bio „balkanski diktator i kasapin“. I to je bacilo u senku njegovo celokupno književno stvaralaštvo.
Nobelova nagrada je kruna bogate karijere tokom koje je stvorio više od 70 proznih radova i dvadesetak pozorišnih dela, a oprobao se i kao liričar, esejista, scenarista, prevodilac i režiser.
Kriv je postao od kada se saznalo da je ovogodišnji dobitnik Nobelove nagrade za književnost, od kada je krenuo neviđen pritisak na Nobelov komitet, ali i ogromna medijska kampanja protiv te odluke.
Nobelova nagrada je , na sreću, ipak stigla u njegove ruke.
„Dodelom nagrade Handkeu, Nobelov komitet je odbranio umetnost, jer nije dozvolio mešanje politike i političke podobnosti. To treba da služi na čast Komitetu” – poručio je srpski akademik Matija Bećković.
„Stidi se”, poručuju Handkeu iz Sarajeva, „svaka čast” poruka je srpskih intelektualaca. Protesti protiv i protesti za, pa ko nadvlada. Ne zbog njegovog pisanja, jer većina njih nije ni uzela Handkeova dela u ruke, već zbog njegovih stavova o ratnim dešavanjima u Jugoslaviji tokom devedesetih godina, posebno u Srebrenici. Handke se, tada, usudio da misli.
Handke je tipičan primer ljudskog mentaliteta na globalnom nivou. Primer mešanja baba i žaba, ljudskih i profesionalnih vrednosti i stavova, političkih i kojekakvih drugih (na koje svako kao pojedinac ima pravo). Malo li je primera (u našoj zemlji) u kojima smo pomešali te dve stvari. Primera u kojima najbolji među najboljima ne mogu da obavljaju određeni posao (ili ne dobijaju priznanja i nagrade) samo zato što nisu podobni. I budu omalovaženi, popljuvani, linčovani…..samo zato što se ne dopadaju nekoj vlasti. A lovorike pokupe nesposobni šupljoglavci, koji su deo „nemisleće mase”.
Peter Handke je svetla tačka na zamagljenom nebu današnjice, koja uliva nadu da se nešto može promeniti. Na jednom mestu u svojoj knjizi on kaže: „Stalo mi je do pravde, ili možda samo do promišljanja da se dopusti dodatno razmišljanje.” To je ta jeres koja mu nije oproštena, ali to je i ta nada koja se hrani činjenicom da je nekima, ipak, „dopušteno dodatno razmišljanje”.
„To što je Handke poverovao da je Zapad preterao u propagandi protiv Srba nije mu donelo Nobelovu nagradu, ali je potvrdilo da može da misli i ono što većina ne misli” – poručio je naš proslavljeni režiser Emir Kusturica.
Tako je ovogodišnju dodelu Nobelove nagrade za književnost obeležilo snažno uplitanje politike u umetnost, ali je Handke – smatraju mnogi –u obe kategorije odneo pobedu.
Akademik Matija Bećković kaže „da mu je žao ljudi koji protestuju protiv Handkea, jer time sebe ovekovečuju kao one koji nisu razumeli da je umetnost jedno, a politika drugo”.
Handke je sebe ovekovečio kao Nobelovca, oni koji su ga popljuvali, već će sutra biti zaboravljeni. Žalosno, kako reče Matija Bećković.
12.Decembar
