Srpska pravoslavna crkva i vernici danas obeležavaju Velike zimske zadušnice.
Toga dana se obeležava sećanje na sve preminule. Ide se na groblja ili u crkve i pali sveća. Crkva je propisala posebne dane – Zadušnice, i to četiri puta godišnje.Na dan Zadušnica ide se u crkvu, gde se služi Sveta liturgija i parastos na kojem sveštenik vinom preliva žito, a posle službe ide se do grobova pokojnika. Na grobovima se pale sveće, a sveštenik obavlja kratki obred i kadi grobove.
Sve, pa i zadušnice, pretvorili smo u Bože me oprosti, slavlja. Uprtimo se toga dana kod pokojnika na slavu, ponesemo brdo hrane, postavimo trpezu na grobu i jedemo i pijemo. Na groblju, na grobovima onih koji tu počivaju, mi se gostimo pravdajući ovaj ritual željom da nahranimo mrtve.
Iznošenje hrane na grobove predaka svojstveno je mnogobožačkim religijama i ne priliči pravoslavnim Srbima, niti to danas radi ijedan narod na svetu. U duhu pravoslavlja je da na humke preminulih na Zadušnice valja poneti žito, vino, sveću, tamjan i molitve. Sve drugo nije u duhu pravoslavlja.
U Srbiji se umesto o molitvi razmišlja o hrani, piću i cigaretama, uprkos savetu mnogih sveštenika da ovakav običaj narod prestane da upražnjava.
Rusi, pravoslavici jednako kao i mi, Zadušnice obeležavaju isključivo molitvom. Ljudi se okupljaju na liturgiji, donose imena svojih upokojenih da bi ih sveštenici pomenuli u molitvi i svi posle liturgije održavaju parastos i pale sveće hramu, za pokoj duša i spasenje. Veoma je karakteristično da u gradovima čak ne posećuju ni groblje, već se okupljaju u crkvama. Na groblje idu vernici koji žive u selima ili okolnim mestima.Tamo niko ne iznosi hranu na groblja, jer se to smatra kao veliko svetogrđe. Groblja su za pravoslavne vernike u Rusiji svetilišta.
Doduše i svešteniici u Srbiji stalno ponavljaju i poručuju vernicima da na Zadušnice dođu u hram, pa tek onda na groblje i savetuju da se hrana ostavi kod kuće a na grob donesu sveće, kadionica i tamjan.
Čujemo mi to, al ne ajemo. Zadušni dan pretvaramo u pir neumesnih ljudi koji na groblju izgube strahopoštovanje prema ovom mestu, pa na humkama uz hranu i piće pale cigarete pored sveća, zbijaju šale i vrlo neprimereno se ponašaju.
Đavo bi ga znao zašto to radimo, ali je činjenica da pojavu negujemo i usavršavamo iz godine u godinu. Ritualu dodajemo nove detalje, pa me neće iznenaditi ako jednoga dana na groblju niknu i kafane u kojima ćemo zajedno sa pokojnicima ručavati i ispijati pića. Kafane za pokojnike su, doduše, već nikle ispred ulaza u groblje i tamo za sada pravimo samo ispraćaje na onaj svet. Za sve ostalo neko treba prvi da se odvaži i krene u priču.
Ako ovakva dela i običaji nisu mili ni Bogu, pa ni Hrist im nije robovao, šta će nama i što smo ih se uhvatili. Ako baš hoćemo da nekog nahranimo, što ne nahranimo gladne oko nas, što ne budemo milostivi prema svima, što ne prestanemo vređati bližnje? Možda bi tada Bog lakše i bolje uslišio sve naše molbe.
Ne budite robovi običaja, budite srcem uz ono što treba stvarno učiniti ne samo na ovaj nego i svaki drug dan. I ne iskupljujte se sada pred pokojnicima kojima možda niste dovoljno dali dok su bili živi, pa sada perete savest, sebe radi. Iskupite svoju dušu za buduće, pa pomozite živima oko sebe, mrtvima više ništa ne treba. Posebno im ne treba hrana i piće.
22.Febrar
