Nišlije udružene da pomognu baki sa šestoro unučadi iz Brzog broda. Donacije stižu sa svih strana, iz zemlje i inostranstva, a uključio se i Centar za socijalni rad koji će deci izdejstvovati dečiji dodatak. Pomažu kompanije, društveno odgovorne firme, kuća će biti popravljena, struja, voda, nameštaj, svega će biti, čega do juče nije bilo.
Fondacija „Pokreni život“ je odmah, po saznanju za tragediju koja je zadesila porodicu Cvetković, reagovala i obećala da će se pobrinuti da renovira kuću. Centar za socijalni rad je odredio staratelja koji će srediti mnoge administrativne zavrzlame, koje deca, a i starica nisu bili kadra da srede. Pomoć šalju Nišlije pojedinačno, a i udruženi preko Marine Adamović i Banke dobročinstva. Nudi se ovaj i onaj, svi bi da pomognu, a baka šestoro unučadi ne krije zadovoljstvo zbog toga, ali i skromno prigovara zbog tolike brige okruženja, jer ne želi, kako kaže, da druge opterećuje.
Njen sin ratni vojni invalid je trebalo da dobije dobru penziju, stan i kola od države, i sve bi bilo u redu. Posle nekoliko godina saopšteno mu je da nema status ratnog vojnog invalida, mirnodopski je, kako su mu objasnili. To mu dođe kao da nije bio na ratištu, već igrao loptu na igralištu ili se okliznuo na ledu, pa pao i postao invalid. Fina začkoljica da izbegneš čoveka i njegova prava. Malog čoveka kakav je bio Cvetković koji je, kada je trebalo, branio svoju državu. Mogao je i da pogine tada, ali eto nije. Mogao je i njegov sin da bude mrtav, pošto se zbog nevolja i nedaća, bacio sa trećeg sprata. Ostao je živ hvala bogu, ali je pokrenuo ovu lavinu humanosti kod mnogih. Dobro je što je tako, sada će bar njegovi ukućani o kojima je kao najstariji brinuo, imati razlog da žive i da od svojih života nešto naprave. Ovo mu
dođe kao priča sa hepiendom, ukoliko se ne udubljujemo u detalje, koji su do svega ovoga doveli.
A šta bi bilo, kad bi bilo? Da je, recimo, otac ratni vojni invalid dobio prinadležnost od države od 160 hiljada, koliko mu je tada pripadalo, da je dobio obećani stan i kola, kako mu je neko rekao, jer je invalid postao zbog viših interesa, braneći svoju državu. On bi sa svim tim živeo lepo sa svojom decom, i ni od koga ništa ne bi tražio. Ne bi njegov sin ni pokušao da se ubije. Ne bi porodica spala na babinu penziju od koje ne može da se živi. Svega toga ne bi bilo, da su se stvari odvijale kako treba i da je funkcionisao sistem.
Morao je neko da se baci sa trećeg sprata da svi mi, koji sada oberučke nudimo pomoć, trepnemo i trgnemo se iz učmalosti. Fondacije i građani, razume se, ne znaju kome je pomoć potrebna. Saznaju uglavnom kada se stvari iskomplikuju, ili kada postane kasno.
A šta je sa Centrima za socijalni rad? Beleže li oni ovakve slučajeve, trude li se da im pomognu oko raznoraznih stvari, alarmiraju li nadležne da reše neki od postojećih problema, ili samo gase požar, kada kuća počne da gori. E, onda su svi fini, predusretljivi, dobri i veliki humanisti. Čemu služi Centar za socijalni rad, pitala bih. Prosto da znam, jer moguće je nisam dobro informisana, ali se trudim da čak i neinformisana, logično zaključujem.
Dobro je, kažem opet, što će priča o nesrećnoj porodici imati srećan kraj. Samo što taj kraj nije baš sasvim srećan. Sa gorkim ukusom preživljenog, je začinjen. Srećan je za nas, koji gledamo sa strane, čitamo u novinama, pa nam baš milo što se sve tako lepo odvija. Nemamo mi gorak ukus prinude u ustima, nemamo pojma šta je bilo između, i šta se proteklih godina u toj porodici i tim malim dušama događalo. Mi samo vidimo da će dobiti novu kuću, struju, vodu, nameštaj, da će im građani pomoći da otplate dugove, da će deca dobiti dečiji dodatak, da će im jedno izvesno vreme na vrata stizati paketi sa namirnicama, da će novine pisati o njima i humanim ljudima koji su im pomogli.
Neeeeee, novine će samo pisati o humanim ljudima koji su im pomogli. Ne i o njima, jer suština njihove priče je mnogo dublja, i o njoj je trebalo odavno pisati. Ali nismo, nismo, sve dok se dečko nije bacio sa trećeg sprata. Pokušaj samoubistva je razmotao klupko, ne mi humanisti.
26. januar
