Razmišljam nešto ovih dana o nama i promenama koje nas sustižu, ne samo zbog korone, već i zbog prilika u kojima živimo. Ušli smo u neki kapitalizam, KOJI ni sami ne znamo, ali nas često podsećaju da je „drug Tito odavno umro“ i „da nam ovo više nije socijalizam“.
Dobro, u kapitalizmu smo, to smo zapamtili.
A u kapitalizmu postoje bogati i siromašni, za toliko smo naučili i znamo. Znamo , međutim, i to da su neki bogati tamo negde u kapitalističkim zemljama, bogati zato što mnogo rade, zato što su sposobni, i zato što su generacije i generacije sticale bogatstvo koje imaju. Ili su oni glupi, ili smo pak mi pronašli neki novi model, koji je njima nepoznat. Kod nas možeš da postaneš bogat preko noći, sposobnost ti nije nešto naročito potrebna, a tek znanje i obrazovanje – to je nešto što može više da šteti, nego da koristi.
Naši novokomponovani bogataši rađaju svoje naslednike koje, kao i svi „normalni roditelji“ uče da idu njihovim stopama. Da budu bogati, to je prioritet. Kako da budu bogati, e to samo oni znaju. Običan čovek ne zna, i to se ne uči u školi. Recept se ne prodaje ni po cenu života.
Naši bogataši se razlikuju, ne samo po načinu sticanja bogatstva, već i po mnogim drugim stvarima. Oni se hvale stečenim bogatstvom, ne objašnjavajući mnogo odakle im i kako su ga stekli. Šta koga briga za to. Dovoljno je samo da naučiš da ih poštuješ i da im se klanjaš, jer oni to zaslužuju.
Naši bogataši ne ulažu u biznis, jer biznis najčešće i nemaju, oni ulažu u kuće, stanove, vikendice, džipove, automobile, skupa letovanja, putovanja i provode. Može im se,“snašli se“, te stoga možemo samo da im zavidimo i mrzimo ih.
Oni ne idu u pozorište, operu, na koncerte……..oni posećuju neka druga mesta, rezervisana samo za „naše bogataše“. I njihova deca isto. Naše je samo da pratimo njihove živote, ne samo na društvenim mrežama gde se sami hvale, već i u medijima koji zdušno prate svaki njihov korak i udvaraju im se. Gde su bili, s kim su bili, šta su radili, čime se hrane, more i kijavicu kada dobiju – javnost o tome treba da bude informisana.
Da su zakonom zaštićeni, u to smo se uverili više puta. Sve što je za običnog smrtnika sankcija po zakonu, njih nekako zaobiđe i pronađu modus da se izvuku. Mogu i čoveka da ubijiu, biće im oprošteno. Pa nisu oni bilo ko. To treba da se ima na umu u svako doba dana i noći.
Interesantno je da od običnog sveta, po di foltu, očekuju da ih poštuje, da im se divi, da se ulaguje i hvali ih. Prosto im je to normalna pojava, a kako bi drugačije. I ne dao ti bog da od njih zatražiš bilo šta, bilo kakvu vrstu pomoći. Ne samo da je nećeš dobiti, već ćeš istoga časa biti brisan sa spiska likova koje poznaju. Pa odakle njima da daju, uostalom zašto bi davali i bili milosrdni prema bilo kome.
Oni se međusobno druže. Ne zato što se vole, kao sirotinja što se voli, već zato što pripadaju istom staležu i istom soju ljudi.
Prepoznaćete ih po automobilu sa zatamnjenim staklima iz koji izlaze (jer nikada ne idu peške), po skupoj ali neukusnoj garderobi, po razmetanju u trošenju para (isključivo na sebe razume se), po siromašnom rečniku i prizemnim pričama, koje nikada normalnom čoveku ne mogu biti zanimljive. I po strahu u očima da im slučajno neko ne otme, to što imaju.
Sve smo, čega smo se uhvatili, uspeli da upropastimo. Pa i taj kapitalizam koji u svetu izgleda drugačije i u kojem se poštuje rad, sposobnost i znanje. Da nije tako, ne bi naša deca odlazila u taj „truli kapitalizam“ i ne bi u njemu uspevala da se probiju do vrha.
Suvišno je što neprekidno kukamo nad svojom sudbinom, a za sve smo sami krivi. Želeli bismo mi, nije da ne bi, da sve popravimo i da i kod nas bude kao tamo negde. Ali ne može, nikako ne može. Zato što glavni majstori za popravku spadaju, uglavnom, u gore navedene. Pa ludi li su da sami sebi jamu kopaju.
30.jul
