Nekoliko ogromnih požara na jugoistoku Australije spojilo se u „megapožar“ koji zahvata oko 3.700 kvadratnih kilometara. To je tri puta veća površina od bilo kog do sada poznatog požara.
Požari haraju Australijom od oktobra, a zahvatili su 10,3 miliona hektara, što je površina Južne Koreje.
Požari u Australiji. Vest male specifične težine u medijima. Manje i od najmanje vesti koja govori o, recimo, proslavi Božića u porodici neke naše pevačice ili što je još gore, učesnice nekog rijalitija.
Status, na status, na status… Veća je vest da „gore društvene mreže“, a ne jedna država i deo planete Zemlje, jedine istinske kuće svih živih bića. A ona gori ne zbog „božije opomene“, ne zato što je izolovana „prirodna nepogoda“, gori jer je čovek, taj „čovek razumni“ zastranio, po ko zna koji put, ali sada toliko da je došlo do tačke posle koje nema povratka.
Pet stotina miliona mrtvih životinja, još jednom – PET STOTINA MILIONA MRTVIH ŽIVOTINJA! Više od pet miliona hektara površine pod plamenom, desetine ljudskih života… Za sada! Najmanji je problem znati ove informacije, podeliti ih na „društvenim“ (virtuelnim) mrežama da se isto tako virtuelna zajednica „usija“ i „zagori“ od fotki, statusa, tužnih i besnih emotikona, apela, poziva, osuda, filantropa i „instant humanizma“…
Danas svi sve znamo, ali se niko ne menja. Svesni smo brojnih opasnosti koje nam prete, ali ne verujemo da će se dogoditi. A kada se dogode mi postajemo naprasno empatični, žalimo, osuđujemo….i tu se sve završava. Naša pasivnost se završava ili
ozdravljenjem, ili smrću. U ovom slučaju smrću. Smrću dela života na planeti koji je, iako daleko, deo i našeg života.
Priroda polako nestaje i izumire, ali se zato kapital množi, gomila i raste. Nama je to važno, prirode ima na sve strane…..a ima li je, i koliko nam je ostala za naše opstajanje? Usput, nagomilani kapital u našim džepovima ne može da kupi prirodu. Ali izgorela priroda može još više da uveća kapital.
Graditelji će graditi nove kuće – i zarađivaće. Vatrogasna kola troše kerozin, kerozin neko prodaje……obnavlja se uništeno, a sve to neko prodaje, i zarađuje. I zadovoljno trlja ruke nad požarom. Mnogo toga je potrebno za obnovu i sve to predstavlja razmenske vrednosti stvorene iz plamena.
U međuvremenu državni zvaničnici, ekonomska i politička elita, ekolozi…..svi zajedno se bore protiv klimatskih promena. Izmišljaju Grete Turnebrg, protestvuju, trabunjaju prazne priče u medijima, svašta nešto rade, kako bi građani uvideli da su oni veoma zabrinuti. Jesu đavola, zabrinuti su za svoj džep, ni za šta drugo. Ponajmanje za prirodu, za drveće u Australiji, ili 500 miliona mrtvih životinja. Ej, znate li šta je to? 500 miliona mrtvih životinja.
A nije to zato što rešenja nema. Zato je – što se neće. Što se izistinski neće. To što svi, ko bajagi, znaju, hoće, žele, trebaju, mogu……okači mačku o rep. Lažu i foliraju se, ko što se i u mnogočemu drugom foliraju zarad sveta.
Požar u Australiji je opomena. Bilo je i do sada brojnih opomena i odlučujućih trenutaka koji su bili prilika za otrežnjenje. I nikada se nismo otreznili. Mi smo uvek razmišljali i planirali šta nam valja činiti. Kami je pisao da uvek dođe vreme kada čovek mora da bira između akcije i razmišljanja, da nema sredine i da tada čovek postaje zaista čovek. Dela, a usput ne prestaje da razmišlja. Mi razmišljamo. Veliki mislioci, koji će jednoga dana izgoreti ko male koale u Australiji, tobož razmišljajući.
Zlo, ipak, pobeđuje, koliko god se neki od nas otimali i mačevali s njim. Razum čoveka atrofira za račun novca koji će ga pojesti načisto jednoga dana.
„Kada sve drveće bude posečeno, kada sve životinje budu izlovljene, kada sve reke budu zagađene, kada vazduh više ne bude za disanje, tek onda ćeš shvatiti da ne možeš da jedeš novac” – stara je Indijanska poslovica. A mi svejedno biramo novac.
11.Januar
