„Halloween“, kako ga Amerikanci zovu, ili Noć veštica, je noć uoči Svih svetih (ili Dana mrtvih) i obeležava se u večernjim satima 31. oktobra. Ova noć se obeležava na specifičan i zanimljiv- pre bi se reklo – morbidan način, događajima i zabavama u kojima učestvuje skoro cela društvena zajednica u kojoj se ovaj datum obeležava.
A obeležava se prvenstveno u zemljama poput Irske, SAD-a, kanade, Portorika, Australije I Novog Zelanda. Kasnije se obeležavanje Noći veštica proširilo i na mnoge druge zemlje, naročito one u kojima je većinsko katoličko stanovništvo jer se obeležava upravo uoči Svih svetih. Nije mi samo jasno kojim putem je stigla i kod nas, u Srbiju.
Noc veštica je, uglavnom, uspela da poprimi razmere svetovne proslave. Ujedno je ovo datum kojem se raduju i trgovci koji zadovoljno trljaju ruke jer prodaju veliki broj maski i kostima, kao i ostalih rekvizita potrebnih za moderan način obeležavanja Noći veštica.
Bez uplitanja u tudje običaje, prosto želim da pitam: Šta će nama ovde u Srbiji nešto, što nam po veri ne pripada? Šta će nama Noć Veštica u bilo kojem pogledu i obliku, da ne raščlanjum slučaj u detalje. A detalja, koliko voliš. Šta će nama kada imamo naš praznik, krsnu slavu? Svetog Luku, recimo, baš toga dana kada će neki nositi zastrašujuće kostime i ritualno izvoditi morbidne radnje.
Da li neki Amerikanac ili Englez slavi našu slavu? Malo sutra. Zna li, recimo, taj Amerikanac ili Englez kako se u Srbiji dolazi na slavu, kako domaćin otvara vrata dočekujući goste, lepo obučene, vesele, sa darovima u rukama. Svakako se neće, otvarajući vrata, sresti sa vešticom ili nekom drugom spodobom, od koje se kosa diže na glavi.
Кako reče sveti Nikolaj Velimirović, „ u današnjem duhovno ubogaljenom svetu vlada teška čamotinja i lenjost, pri čemu je lako ubediti gotovo svakoga da je poreklo ovakvih praznika beznačajno i da je Halloween, ili Noć veštica, obična, bezazlena zabava.”
A nije, uopšte nije bezazlena zabava. U Noći veštica se odrasli i deca oblače kao bića iz podzemlja (duhovi, zombiji, veštice, goblini) i uživaju u spektakularnim vatrometima. Кuće se ukrašene bundevama ili strašilima. Dvorišta se ukrašavaju nadgrobnim spomenicima, gremlinima, lampionima, strašilima, vešticama, narandžastim i ljubičastim svetlima, te dekoracijama kao što su skeleti, paukovi, bundeve, mumije, vampiri i druga monstruozna stvorenja. Čak su i torte ukrašene najmonstruoznijim i najmorbidnijim ukrasima.
Mi svakako tom običaju, kao Srbi i pravoslavci, ne pripadamo. Toga dana je Sveti Luka i Sveti Petar Cetinjski, njih praznujmo, oni nama pripadaju.
Naša je obaveza i dužnost kao roditelja da našu decu vaspitavamo u duhu vere koju su nam Sveti Sava i ostali srpski svetitelji ostavili u amanet i utemeljili nam put, Svetosavski put. A ne da podležemo tuđim, paganskim običajima.
Noć veštica je još samo jedan primer u nizu, kojim dokazujemo da nam je sve tuđe bolje i lepše. Da smo u stanju da sve, što dolazi sa Zapada, bezrezervno prihvatamo lagano se preobražavajući u nešto, što u suštini nismo. Ono što je dobro, svakako treba prihvatiti od drugih. Ali zašto, po pravilu, prihvatamo loše i devijantno? Zašto obezličujemo sebe, kad imamo, po svojoj veri, čist lik vere i običaja, koji vekovima postoje na ovim prostorima.
Đavolja su to posla, rekli bi naši stari. I baš vala jesu. Nije mi samo jasno što dobrovoljno pristajemo da se igramo sa đavolom?
Završila bih rečima Svetog Nikolaja Velimirovića… „Zato, umesto da ugasimo vatru na domaćem ognjištu, toga dana upalimo kandilo pred slavskom ikonom, pomolimo se Gospodu, da nam poda hrabrosti da budemo i ostanemo drugačiji, da nas obdari snagom da ustrajemo na Njagovom putu i da nas izbavi od Lukavoga“
31.Oktobar
