„Deca su najveće bogatstvo“ – kažemo. „Deca su centar sveta“ – ponavljamo. „Oni su naša budućnost“ – sebično izgovaramo, verujući da ćemo kroz njih i mi imati nekakvu budućnost. A da li su sve to, ili nisu? Pa neka jesu, a neka nisu.Postoje deca, i ona druga deca koja se ne uklapaju u gore pomenutu šemu.
Deca, koja su mažena i pažena, često imaju status careva i uživaju sve privilegije, koje im često i nisu baš od koristi. Jer ne koriste svoje prednosti i ne stignu do ciljeva, koji su im na tacni i pred nosom.
Postoje i neka druga deca – deca koja su ostavljena, zlostavljana, silovana…..i svi su oni deca.
„Deca ulice“ su posebna sorta dece. Njih spominjemo često, ali se u njihove živote ne udubljujemo mnogo. Oni su, naprosto, deca ulice. Navikla da žive u nemogućim uslovima, navikla da budu bosa, gladna, šikanirana i omalovažavana, navikla da se na ulici snalaze ko životinje u džungli, pa ko preživi.
I što je najgore, ne posmatramo ih kao decu kojima sve nedostaje – od kore hleba pa do ljubavi, posmatramo ih kao prosjake koje najčešće oteramo uz „ beži bre, nemam, skloni se, za koga radiš, što ne uzmeš nešto da radiš nego prosiš, neću da mi pereš prozore, ajd gubi se………“
Deca ulice nemaju put, nemaju cilj, ona se bore da opstanu, da prežive. Umesto u školske klupe, stotine takve dece svakog jutra odlazi na raskrsnice kako bi pralo stakla na automobilima, prodavalo novine ili prosilo ispred tržnih centara. Mnoga se provlače kroz kolone vozila ne bi li im neko dao nešto novca da imaju, za početak, bar za doručak.
Njihov život je težak, a rešenje njihovih životnih prilika je začarani krug. Retki iz tog začaranog kruga izađu, a ako i izađu u duši nose milion rana, koje nikada ne mogu da zacele. Milion, uglavnom neprijatnih doživljaja, koji se ne zaboravljaju. Milion bolnih uspomena.
Meti Kamberi, momak koji sada ima 18 godina i koga je javnost upoznala po njegovoj knjizi „Grad bola“, je jedan od njih. Prešao je sve puteve i puteljke teškog života, potrudio se svojski uz pruženu ruku vaspitačice u Domu za nezbrinutu decu, i uspeo da bude „dečak koji je napisao knjigu“ a ne „prosjak sa ulice“.
Ožiljci na duši se, međutim, ne brišu. „Molim vas, nemojte samo da me pitate kako sam prosio i kako su me tukli“ – kaže na početku razgovora. A šta da pitaš dečaka koji nikada nije imao barem delić onoga što većina dece ima, čak i u siromašnim porodicama. Šta da ga pitaš, a da ne zaboli.
Jeste li se ikada zapitali koliko njih tumara po hladnom vremenu ulicama, koliko ih je gladno i uplašeno, dok vi ušuškavate svoje mezimce da se slučajno ne prehlade i milion puta ih nudkate da pojedu još nešto.
Sreća dece sa ulice je i kada povremeno budu zbrinuta u Svratište za decu. Još veća sreća ako se nađu u nekoj hraniteljskoj porodici, ili u Domu za nezbrinutu decu. Barem imaju šta da pojedu, okupaju se, i spavaju u toplom.
Deca ulice nemaju snove kao sva ostala deca. Svi oni imaju isti san: četiri zida, porodicu i ljubav, bilo čija ljubav. Ali, koga briga za to, koga briga za one musave sirotane pored kojih prolazimo zaobilazeći ih u širokom luku, ne čujemo šta kažu, ne vidimo ispruženu ruku i uvek imamo pokoju pogrdnu reč za njih, kojom ih teramo od sebe.
Nisu sva deca ista…..samo su neka ista, neka druga su istija, a neka i ne postoje. I ona nisu centar našeg sveta, nisu naša budućnost, ništa nisu. To su „nevidljiva deca“, jer kada bi ih neko video, kada bi zavirio u njihovu dušu i pružio im ruku, bila bi možda bolja od svih careva sveta. Jer, ona nisu kriva ni za šta, nikome nisu poslala poziv da ih rodi, niti su ikome išta naudila. Samo traže svoju šansu. A šanse su minimalne, jer ih niko i ne primećuje.
28.avgust
