Čujem u poslednje vreme često, ne baš prijatne za uši, priče o Nišu. Gradu u kojem živomo, našem rodnom gradu koji bi po prirodi stvari trebalo da uzdižemo i hvalimo, čak i kada nemamo baš jakih argumenata za to. A imamo. Imamo ih toliko da, kada bi čovek počeo da se priseća i ređa po oblastima, knjigu bi mogao da napiše ređajući. I da uvek ostane nedopisana.
Jer Niš je jako star, a istovremeno jako mlad, prepun nekih novih generacija i klinaca koji baš i nisu zaiteresovani da znaju gde žive. Njih više zanima gde bi želeli da žive.
Pa bih, onako uzgred i malkice da im šapnem da je u Nišu svega i svačega bilo, da su u njemu živeli i danas žive ljudi vredni pažnje, o kojima bi trebalo ponešto da znaju.
Znaju li, recimo, današnji klinci da je sedamdesetih u njihovom Nišu postojala Hipi dolina? Da su se devojke u džinsu i dugokosi mladići sastajali na stepeništu ispred Pozorišta, da bi se potom družili na korzou u ulici Vladimira Nazora, koja se danas zove ulica Generala Tranijea. Bilo je to vreme diskoteke „13” u hotelu Niš, jedinog jugoslovenskog muzičkog okupljališta koje je radilo svaki dan. Muzika, koja se tada slušala u Nišu, bila je progresivni rok – najbolja muzika prošlog veka. Osamdesete su donele pank i novotalasno uzburkavanje scene. Dugokosi momci su ostali do sredine osamdesetih, pa otišli svojim putem. Novi klinci su seli na stepenište Pozorišta. Otvaraju se kafei Joy za šminkere i Bolero za rokere, kao i Klub 81 za svirke u kojem su nastupali svi koji vrede u zlatnoj deceniji umiruće Jugoslavije – od Lačnog Franca preko Idola do Ekatarine Velike.
Časopis Gradina, jedan od najstarijih u tadašnjoj zemlji, osnovan 1900. priređuje legendarne temate svetske priče i poezije. Čak ni devedesete ne mogu da obore nišku scenu na kolena. Početkom te decenije nastaju knjižara Dom i CD klub Happy House. Ko otvori album Glupost je neuiništiva pulskog kultnog benda KUD
Idijoti videće da je niški Happy House dao novac istarskim pankerima za izdavanje albuma.
Ova nenapisana istorija grada morala bi biti dopunjena i pričom o snazi niškog fudbala – Radnički je povremeno bio dobar u jakoj jugoslovenskoj ligi i stvorio je Piksija. U fudbalu su Nišlijke bile daleko uspešnije od muškaraca – ženski fudbalski klub Mašinac ostao je najuspešniji klub jugoslovenskog ženskog fudbala sa 19 šampionskih titula i 10 pobeda u kupu.
Današnji klinci nemaju gde da izađu. Dosadno im je i smarljivo, žale se na provincijalizam svog grada i grabe svaku priliku da „skoknu do Beograda” i njegovih splavova, na kojima će kafu platiti više no u Parizu ili Firenci, gde mogu da je popiju ispred Medičijeve palate. Današnji klinci u svom gradu ne vide „Mali podrum“ iza Pravnog fakulteta, „Stambolijski“,“Galiju“, a „Mrak“, „Staru Srbiju”, „Nišlijsku mehanu”, „Gusar”………ništa ne vide od onoga što imaju, jure za onim što nemaju, vazda nezadovoljni i vazda rezignirani postojećim.
Gurnule su nove generacije svoj Niš u zapećak, podređujući ga metropoli u svemu, a i ne trudeći se da proniknu u njegovu dušu i saznaju gde žive, u kakvom gradu i sa kakvim odlikama – ne samo istorijskim, već i ljudskim.
Profesor Đokica Jovanović, sociolog i jedan od onih momaka sa dugom kosom koji je dreždao u Hipi dolini kaže: „U Nišu su na delu istovremeno i sukob i koruptivna simbioza nazovi metropole i nazovi provincije”. Ko to ume da vidi, razume se, i ko se mane one „beogradizacije”, pokrivajući njome svoje nedostatke i slabosti.
Niš je grad Stevana Sremca, Branka Miljkovića, Zvonka Karanovića, Dejana Stoiljkovića, Nemanje Radulovića, Šabana Bajramovića, Galijin, Kerberov, grad Lutajućih srca koja nikada nisu odlutala, grad sa mali milion imena kojima se drugi dive i poštuju ih , a za nas su “pih, šta tu ima da se priča”
Niš je grad meraka, u kojem uživaju svi, osim nas koji u njemu živimo. Em što ne vidimo, em što ne želimo da vidimo sve što nas okružuje. I što od svog raspoloživog materijala ne umemo da napravimo čudo za sve one, koji u Niš dolaze.
Konstantinov grad je posrnuo, jer su posrnuli ljudi u njemu. Leži na blagu koje ni sam ne vidi, a kako će ga tek videti koji ovde dolaze? A vide ga često onako, kako im ga mi predočavamo. Kroz prizmu: „Ću idem u Niš, ću se vrnem iz Niš”.
A ko ne poštuje sebe, neće ga ni drugi poštovati. Razmislimo malo o tome i popravimo nešto. Niš nije prestonica i ne može da bude. Od prestonice je u mnogo čemu bolji, ali džaba kada to niko ne zna. I kada nema ko da mu kaže.
21. novembar
