Mnogo govorimo o policijskom času proteklih dana, treba ili ne treba. Kukamo na sva usta kako nas je država “pritvorila”, ko da smo “poslednji”, pa moramo po diktatu da izlazimo, i ulazimo u kuću.
Doduše, prema istraživanju naučnika sa uglednog Univerziteta u Oksfordu – Hrvatska, Srbija i Slovenija imaju najstrože mere zaštite od pandemije virusa kovid 19 na svetu. Dobro ili lose, nemam pojma. Pored naše i ove dve zemlje u okruženju su i neke malo dalje od nas poput Indije, Pakistana, Sirije, Vijetnama Šri Lanke,Tunisa, Ugande, Južnoafričke Republike, Bocvane, Madagaskara, Hondurasa i Kostarike. I ovo nešto govori, nego ajd neću sada.
Vraćam se našem kukanju na uvedene mere i zapomaganju što ne možemo napolje, jer napolju je vazduh koji možemo da udahnemo, a unutra ćemo se pogušiti. Stoji ta činjenica, ali napolju su i neobuzdani ljudi koji, čim zvoni kraj policijskog časa, nagrnu da izlaze ko da je u to vreme virus zatvoren u neku ćeliju, pa nam ništa ne može. Ko da nam se ništa ne može dogoditi, ukoliko nije policijski čas, ko da smo u tom periodu u potpunosti zaštićeni. Bili bi, ukoliko poštujemo ostale propisane mere. A to znači – ukoliko nosimo masku, rukavice, krećemo se na propisanom rastojanju jedan od drugog, ne okupljamo se…..i sijaset drugih sitnica kojih se neki narodi pridržavaju, a nemaju policijski čas.
Radimo li mi to? Ajd ruku na srce, radimo li? Ko sumnja u postavljeno pitanje neka izađe u grad kada nije policijski čas, neka izađe tokom dana u centar grada i neka baci pogled oko sebe. Da ne zna da su vanredne mere, ne bi ni bio svestan da se nešto u ovom gradu dešava (ne samo u ovom, već i u drugim gradovima Srbije). Ljudi šetaju, neko iz kurtoazije nosi masku neko ne, rukavice tu i tamo, šetaju bebe u kolicima, šetaju grupno, cirkulišu……jedino što ne mogu da sednu i popiju kaficu u kafiću. Ali zato sednu na klupici u centru grada i uživaju u suncu i lepom vremenu. Kažem, ko ne veruje – može da proveri.
U zemljama u kojima nema policijskog časa, recimo, ne sme da se sedni na klupici. Milicioner odmah prilazi i sledi kazna. U tim zemljama nema policijskog časa, ali nema ni šetanja. Ima samo “obavljanja određenih poslova” uz obaveznu propusnicu. I uz obaveznu kontrolu nadležnih organa gde si pošao i zašto si pošao. A nadležni organi često ne nose uniformu, već šetaju gradom kao civili. Građani, međutim, odlično znaju šta smeju, a šte ne smeju. I shodno tome se i ponašaju. A da li bismo se mi ponašali tako, da nam neko ne pripreti nečim, i da nam ne odredi kaznu? Đavola bi.
Policijski čas je neka vrsta kazne, meni se barem čini. Zato što nikada ne bismo milom radili ono, što moramo silom. Jes da je ovoga puta to i zarad nas samih, ali mi milom nećemo ni u svoju korist.
Nemojte me pogrešno shvatiti, nikoga ne branim, niti bilo koga napadam. Jednostavno mi smo takav narod. U svim prilikama, pa i u neprilikama poput ove. Ponekad ta naša osobina može da bude i simpatična, ali sada nije. Sada je opasna. Po nas, i po druge. Kada bi bila samo po nas pojedinačno, onda i nije tako strašno. Pusti onoga ko je odlučio da se samoubije neka se samoubije, i kraj priče. Nevolja je u tome što će on, osim samoubistva, počiniti usput i nekoliko ubistva iz nehata.
Na kraju krajeva što nam je toliko teško da “istrpimo” i to, što moramo, bez gunđanj? Jesmo li izračunali šta gubimo, a šta dobijamo? Da smo računali, bilo bi nam malkice jasnije. Jer kada dođe do “stani pani”, kada dođe do najgoreg, onda su ponovo krivi oni isti koji su uveli policijski čas. Volela bih da barem ovom prilikom svi razmišljamo trezveno. Ništa ne boli. I da budemo više ljudi jedni prema drugima. Neće škoditi nikome. I da iz svega ovoga izađemo bez prevelikih povreda. Ali bih, takođe, volela da iz svega ovoga izađemo i kao bolji ljudi. Nije teško.
16.april
