U okviru ciklusa razgovora predstavnika vlasti i opozicije na RTS-u Miroslav Aleksić iz Narodne stranke i Vladimir Orlić iz Srpske napredne stranke govorili su o dijalogu o izbornim uslovima ,koji se vodi na dva koloseka – sa predstavnicima Evropskog paralamenta i bez njihovog učešća. Gosti Jutarnjeg programa su najmanje govorili o najavljenoj temi, a najviše uglas i vređajući se međusobno.
Ko je propustio ovaj cirkus, mnogo je propustio. Zato što bi stekao najbolju sliku o tome, kako će taj dijalog između vlasti i opoziicije izgledati. Ovo je bio probni balon za međusobno razumevanje, koje nije stiglo ni milimetar iznad nule. Istovremeno nadvikivanje naglas, međusobno neuvažavanje i voditeljka koja očajnički pokušava da ih dovede u red – slika je, neprijatna za slušanje i gledanje. Koliko god ko od njih bio ili ne bio u pravu. Sve što je moglo da se čuje na ekranu je – buka. Buka ljudi, koji u svim prilikama nastoje rečima da dokažu kako se bore za bolji život građana. Međusobna optuživanja i klevete nisu borba za bolji život građana. To nije čak ni rijaliti u kojem se ponešto i čuje. Glupo, ali se čuje. Ovi drugari su se borili rečima, ko bokseri u ringu, pa ko pobedi.
Razume se da niko nije pobedio, nokautiran je i sudija, odnosno voditeljka, koja nije mogla da dođe do reči.
Pa se ja pitam: rastemo li mi u toj našoj demokratiji, ili se survavamo misleći da se tako raste. Znamo li uopšte šta je to dijalog, ili ga koristimo samo kao floskulu. I kako mislimo da nas narod razume (mislim kako oni misle, a ne mi) kada sami sebe ne razumemo.
Žalosno je to što je mnogo vremena iza nas, u kojem smo imali priliku da učimo. Da sazrevamo i budemo drugačiji u politici. Da nam bavljenje politikom bude sredstvo kojim ćemo menjati društvo (na bolje razume se) i da se utrkujemo u dobrom, ne u lošem.
U nekim prošlim vremenima, usuđujem se da evociram uspomene, nije bilo tako. Vlast i opozicija su se međusobno kritikovale, optuživale, čak i vređale – ali su slušali jedno drugo. Slušali, da bi mogli da odgovore na postavljeno pitanje. U ovom slučaju – jok. Svako je došao sa naučenom pesmicom, a recitovali su je uglas. Pri tom tetka Ruža, koja ih gleda i sluša, treba da skonta najpre ko je ko, ko šta govori, i po pravilima običnog čoveka – šta on ima vajde od toga.
Teško nama sa nama, a mi bismo da vodimo dijalog i sa Kurtijem, recimo. Ovakav dijalog na televiziji nikom pametnom ne bi smeo da se dogodi. Jer, dijalog nije rat do istrebljenja, već put ka nekakvom razumevanju. Zarad dobra naroda, ako se ne varam.
Egzibicionistički nastupi pojedinih političara itekako utiču na mišljenje naroda. Nemojmo da se zavaravamo da je narod načisto glup. U dijalogu moraš da budeš pametniji, bolji, tolerantniji, razumniji, argumentovaniji…..i sve što uz to ide, kako bi bio primećen. Težnja da se glupostima istakneš može da pali samo kod određenog malog broja ljudi, sličnih tebi.
I ovde bih ja završila, iako sam još pod utiskom nečeg ružnog, čemu sam imala nesreću da prisustvujem. A drugari koji misle da će na ovakav način prikupiti glasove birača, grdno se varaju. Narod je, u međuvremenu, malo više učio i naučio od njih. A shvatio je i jednu činjenicu: Politika, ipak, nije za svakoga.
28. avgust
