Čitam naslov “Opozicioni odbornik izbačen iz zgrade Gradske uprave dok je snimao hodnik”. Odmah mi je bilo jasno da je reč o Srđanu Noniću, odborniku opozicione Niške inicijative, koji mesecima vodi neku svoju ličnu opozicionu borbu. Štrakjuje ispred Gradske kuće, protestvuje na raznoraznim mestima, a sada je u akciji provere zaposlenih u Gradskoj upravi. Kontroliše da li dolaze ili ne dolaze na posao, kada dolaze, kasne li, šta tamo rade……. I tako, dok je pravio sačekušu načelniku Gradske uprave Ljubiši Janjiću, milicija ga je izbacila napolje. Zato što je telefonom snimao hodnik, a snimke posle toga redovno uživo objavljuje na fejsbuk stranici.
„Najpre je službenik pokušao da me fizički izbaci napolje. Pošto sam ja to odbio, pozvao je policiju. Došli su i pretili da će me privesti ukoliko ne obustavim snimanje i podići krivičnu prijavu protiv mene za neovlašćeno snimanje i izbacili iz zgrade. Ja sam im uredno objasnio da su protesti prijavljeni za svaku javnu ustanovu i preduzeće do kraja godine i da sam došao da proverim da li je javni funkcioner na poslu, međutim, nije bilo moguće sarađivati“, objasnio je Nonić.
Razmišljam: Šta bi to moglo Noniću da bude u glavi, koji ga motiv vodi da sve ovo radi, kakav mu je cilj, i razmišlja li uopšte o smislu ili besmislu onoga što čini?
Razumljivi su mi postupci svih opozicionara u nastojanju da prikupe neki poen u svom političkom CV, kako bi došli do kakve takve pozicije kada njihova stranka dođe na vlast. Razumem nošenje flajera, lepljenje plakata, šllihtanje nekim važnim ljudima u stranci po sistemu „evo tu sam, samo da Vas pozdravim”. Razumem i urlanje na ulicama, svađe i prepirke sa protivnicima, čak i mržnju razumem…….jer u ovoj našoj zemlji, u kojoj je teško doći do posla i nešto uraditi od svog života , izbor politike kao sredstva za stizanje do željenog cilja, postalo je sasvim normalno. Ko redovno školovanje i sticanje diplome nekima, koji su zalutali u vremenu, u kojem žive.
Lično poznajem mnogo njih koji su pre desetak godina nosili te flajere Pobedinom, lepili plakate i ljubili skute političarima, a danas su na važnim mestima u gradu sa važnim funkcijama i, što je najtragičnije, sa diplomama privatnih fakulteta u džepu, rame uz rame sa onima koji su gulili klupe državnih, pa nisu imali vremena da nose flajere i lepe plakate. A nisu umeli ni skute da ljube. Neki od njih su i doktori nauka.
Sve njih ja razumem. Kortiste ono što nose u sebi kao potencijal, svoje sposobnosti i znanje. Zato ih razumem i što se grčevito, kao političari na funkcijama, drže svojih fotelja, jer ako im izmaknu……niko su i ništa. Za flajere i plakate prestareli, a između šupljina.
Ne razumem, međutim, Nonića. Koji ga „terač” gura u sve ovo što radi, jer ništa od gore navedenog ne može sam da postigne. Iza sebe nema nikog, ispred sebe ništa. A tera svoje, i ne odustaje.
Mada, ko zna. U svakom normalnom društvu Nonića, kao jedinku, niko ne bi ni primećivao. U našem, u mnogočemu uvrnutom društvu, Nonić se sa svojim akcijama redovno nađe u medijima, i to velikim medijima. Cela Srbija zna za Nonića iz Niša, i njegovu opozicionu borbu. Te stoga, ništa nije besmisleno, kao što na prvi pogled izgleda. Nonić je samo usavršio metodologiju „stizanja do cilja političkim delovanjem”. Razradio politički marketing i koristi ga kao svoj izum.
Nije Nonić budala, budale su oni koji misle da je on budala
22.Oktobar
