Gradski Portal 018 – 19.06.2019
Francuski magazin “Figaro” je ovih dana objavio sjajnu reportažu o Srbima na Kosovu. Na desetak stranica do detalja je opisana situacija na Kosmetu, položaj Srba nekada i danas, život, muke nepravde…….istina jednom rečju. Kako „Figaro“ navodi, reč je o zemlji koja je odvajkada njihova i koja je sastavni deo njihovog nacionalnog identiteta. Jasno i glasno rečeno, ko da je reporter živeo na Kosovu, ko da je sve preživeo i ušao u dušu srpskog naroda.
Priče o Srbima na Kosovu su priče o upornosti, ljubavi prema svojoj zemlji i utiscima o dešavanjima na tom delu Balkana sada već 20 godina nakon završetka rata , piše Figaro i podseća da je od 1999. godine na Kosovu i Metohiji, koje pravoslavni Srbi smatraju svojim Jerusalimom, uništeno oko 150 crkava, kapela i manastira, i da se sve to dogodilo tokom i nakon 78 dana vazdušnih napada NATO-a, pokrenutih bez mandata Ujedinjenih nacija.
„Figaro“ je svoje čitaoce detaljno informisao i o nedavnom upadu albanskih specijalaca na sever Kosova i Metohije, a autor je tu akciju nazvao brutalnim obeležavanjem godišnjice dolaska međunarodnih snaga. To, i još mnogo suvih istina o Kosovu, smeštenih na deset
stranica najprestižnijeg francuskog magazina koji se čita u celopj zemlji.
U okviru reportaže, autor Žan Luj Tramble je intervjuisao francuskog humanitarca, predsednika udruženja „Solidarnost za Kosovo“ Arnoa Gujona, koji je objasnio zašto mu Priština od 10. septembra prošle godine zabranjuje ulazak na Kosovo i pružanje pomoći i podrške srpskom stanovništvu.
Što se reportaže tiče, rekao je da je to fenomenalno i da istinski govori o humanitarnoj situaciji u srpskim enklavama na KiM.
Gujon je naglasio da je novinar „Figaroa“ napisao da bismo, kada bi se tako nešto dešavalo bilo gde drugde u svetu, govorili o aparthejdu, o segregaciji, a o tome šta se dešava južnoj srpskoj pokrajini na KiM skoro da niko i ne priča.
On kaže da je novinara „Figaroa“ koji je napravio ovu reportažu upoznao pre osam godina i da mu je i tada govorio o KiM.
„Svake godine je on dobijao naše izveštaje, pisma, mejlove i osam godina kasnije dobili smo deset strana u magazinu ‘Figaro’ o toj situaciji. Naravno da kada je otišao na lice mesta on je mogao da se uveri u ono što smo mi govorili svih ovih godina, da se uveri da monasi žive iza bodljikavih žica, da se ne može pričati na srpskom jeziku u Đakovici, da ima puno krađa svugde na KiM i da su napadi i dalje česti
i da ljudska prava za Srbe i nacionalne manjina na KiM nisu poštovana“, objasnio je Gujon.
„Posledice: Kristof Bison je dobio pretnje smrću dok mene razvlače po internetu nazivajući me francuskim Miloševićem, fašistom i ruskim špijunom. Nije lako biti na strani istine. Ali nećemo odustati“, dodao je Gujon na svom nalogu na Tviteru.
Istakao je da je „Figaro“ najčitaniji i najprodavaniji časopis u Francuskoj i da će svaki čitalac imati priliku da se upozna sa onim što se dešava na KiM već 20 godina.
Zašto ja sada ovo ponavljam, ako su mnogi od vas ovaj tekst pročitali i znaju ponešto o tome. Ponavljam, jer želim da se zapamti i želim da u kontekstu ove priče, koju je napravio francuski novinar pocrvenimo i bude nas sramota i imamo grižu savesti i opalimo sebi šamar kao novinari (mislim na sve nas u ovoj zemlji), jer nismo otišli na Kosovo i nismo uradili ništa slično. A mogli smo, mogli smo u svaki njegov ćošak da zavirimo, da čujemo svakog namučenog Srbina, da vidimo i osetimo kako žive. I ponovimo milion, dva miliona puta…….pa, ako ne čuju svetski zvaničnici ( a znamo da su odavno gluvi za nas) čuće neki svetski novinari, pa će doći oni, pa će i oni napisati
reportažu, pa će istina početi da se širi, a onda….onda je ne može niko zaustaviti , čak ni oni koji su godinama slepi i gluvi za istinu o Kosovu.
Ne kaže se badava da su novinari „sedma sila”. I jesu, ako odluče da budu sila, ako rizikuju s razlogom, ako se ne utapaju u besmislene priče u koje se danas upuštaju, kao da žele da odvuku pažnju od suštine, i utope je u željene namere Zapada.
Nije lako biti na strani istine, ali je – svesno bežati od nje – najveći zločin koji činimo, i kojim pomažemo drugima da nas satiru. Odvajkada smo sebi bili najveći neprijatelji, pa i sada smo. Pre ćemo na sebe i svoje pljunuti, no što ćemo se isprsiti da ih branimo. Takvi smo mi, iako na rečima mnogo srbujemo i busamo se u grudi.
Da nam nije Anri Gujona, koji je ne rođenjem, no srcem Srbin ni ove reportaže u Figarou ne bi bilo. A šta smo mi učinila za nas, pitam ja, mada odgovor unapred znam. Ništa, na žalost.
19.Jun
