Juče je bio Međunarodni dan pismenosti. Svakojaki Međunarodni dani koječega postoje, pa ih obeležavamo, pa o njima govorimo nadugačko i naširoko, a o Danu pismanosti juče se baš i nismo nešto naročito pretrgli od priče. Kao da ja pismenost poslednja rupa na svirali. Po svemu sudeći i jeste.
A prema podacima Instituta UNESCO za statistiku u svetu postoji oko 774 miliona nepismenih osoba što čini oko 16,1% stanovnistva.
Cilj je da se svake godine međunarodna zajednica podseti na status pismenosti i obrazovanja odraslih na globalnom nivou.
Pismenost je ljudsko pravo, implicitno sadržano u pravu na obrazovanje. Ono je prepoznato kao pravo u nizu međunarodnih konvencija i uključeno u tekstove ključnih međunarodnih deklaracija. Opštom deklaracijom o ljudskim pravima iz 1948. godine priznato je pravo na obrazovanje, a time i pravo na pismenost.
Podaci govore da u Srbiji ima oko 850.000 stanovnika, ili nešto manje od 14 odsto populacije, bez dana škole ili sa nekoliko razreda osnovne škole. Potpuno nepismenih u Srbiji ima više od 165.000 stanovnika.
Pošteno govoreći mi ne znamo šta tačno znači biti pismen. Je li pismen onaj, ko zna sva slova azbuke? Izgleda da nije, i svako ko misli tako, u startu je nepismen.
Iako je svet po količini kumuliranog znanja samo u poslednjih dvadesetak godina napredovao i tehnološki se usavršio više nego u prethodnih dvestotinak , gotovo petina svetskog stanovništva i dalje je nepismena. Što je, priznaćete, strašno.
Badava je UNESKO još 2000-te godine, na Svetskom forumu o obrazovanju u Dakaru, zadao nekoliko krupnih obrazovnih ciljeva, od kojih je glavni bio smanjenje stope nepismenih, život govori da se mnogo od tada do danas nije promenilo. Siromašne zemlje nisu mogle da prate one bogatije, pa je broj nepismenih, imajući u vidu rast broja stanovnika u tim zemljama, ostajao manje više isti. Globalna stopa pismenosti porasla je za svega osam odsto.
Sve to govori da je nepismenost i dalje veliki svetski problem, tim pre što je s nepismenim osobama lakše manipulisati i isključiti ih iz društvenog života.
Jer, pismenost je prvi i najvažniji korak ka ljudskoj emancipaciji. Stoga je i pravo na pismenost, kao deo prava na obrazovanje, još 1948. godine bilo ugrađeno u Opštu deklaraciju o ljudskim pravima.
Ali, tu je još jedan veliki problem današnjice – polupismenost. Odnosno nepismenost pismenih, koja se posebno uočava na društvenim mrežama. Čudo je šta se tamo sve može videti i pročitati. Pa kada znaš čoveka, i upoznat si sa nivoom njegovog obrazovanja, a čitaš šta piše, prosto si zabezeknut kako je mogao sve te škole da završi, a da je u osnovi nepismen.
Nažalost, problem polupismenosti nije uočljiv samo na društvenim mrežama, već i u novinskim tekstovima i reklamnim oglasima, sve do službenih dokumenata. Postaje očigledno da poznavanje slova i puka sposobnost čitanja – nisu više dovoljan kriterijum za određivanje pismenosti.
Pitanje je samo u kojoj su meri novi mediji, poput interneta sa svojim društvenim mrežama, razotkrili, ali i sakrivali taj fenomen.
Stoji činjenica da današnje generacije u virtuelnom prostoru slabo poznaju pravopis i gramatiku, a fond reči kojim se koriste, vrlo je siromašan. Osim toga, prepun je stranih reči, ali i skraćenih simbola poput “emotikona”, koji opis osećaja sažimaju u sliku. Što, ponekad, i nije tako loše jer slikom prekriju svoje neznanje i polupismenost.
Pismenost je, rekoh na početku, prvi i najvažniji korak ka ljudskoj emancipaciji. Ako bi se svi nepismeni, ili polupismeni opismenili – to nikako ne bi valjalo. Takve promene bi bile tektonske i na političkom, i na ekonomskom planu, pa ih se moćnici uglavnom plaše.
Zamislite da smo pismeniji na temu kako se i u koje svrhe naši strahovi koriste zarad postizanja nekih ciljeva? Pa ajte molim vas, to nikako ne bi valjalo. Da ne idemo baš u krajnost, iskorenićemo već nekako nepismenost, ali polupismenost – nikako. Ona je moćno oružje u rukama svih vladalaca sveta.
09. septembar
