Po svemu sudeći da ono, milion puta ponovljeno upozorenje, da “nema opuštanja” nije tek besmisleno izgovorena fraza, iako smo je mi čuli krajičkom uva i shvatili ofrlje. Rezultat takvog poimnja stvari je znatno uvećan broj novoobolelih od virusa korona, ne samo u našoj, već i u drugim zemljama. Izgleda da se ljudska priroda, na bilo kom kontinentu na Zemlji, bitno ne razlikuje. Čovek se boji, samo kada mu preti neposredna opasnost. Čim je nema, nema ni straha, pa za tili čas zaboravimo sve, čega smo se do juče bojali.
Podsetiše nas juče iz Kriznog štaba da smo se zavozali, a korona iskorstila priliku da nam da do znanja da je tu, samo je malo odahnula u međuvremenu. Sto ne znači da nas je napustila, nas ovako nemarne i neodgovorne za sebe, i pogodne za što-šta čemu neodgovornost i nesavesnost ide na ruku.
Zbog pogoršanja epidemiološke situacije Krizni štab koji je formirala Vlada Srbije pooštrio je mere u borbi protiv koronavirusa. Nošenje maski će, kako kažu, najviše pogoditi građane Srbije. Mera je obavezna i stupila je na snagu odmah. Za sada je to preporuka ali će se, kako je rečeno, uskoro i zakonski regulisati. Drugim rečima već sledeće nedelje mogu da nas strefe novčane kazne. Plaćaš odmah na licu mesta, ili naknadno ali u većem iznosu.
Razmatrano je i regulisanje kršenja kućne izolacije, kao i zabrana okupljanja većeg broja ljudi.
Vraćamo se, dakle, u rikverc zato što smo se opustili. Možda i jesmo, ali istovremeno i nismo. Niko nam ne reče da će nam se životi promeniti za 360 stepeni. Možda smo ponekad i kršili pravila, kada je reč o nošenju maski, okupljanju na nekim mestima, pozdravljanju, grljenju…….jesmo, nije da nismo. A što smo ga u svakom drugom pogledu nadrljali, ima li ko to u vidu?
Briga li koga za to da nam se je smučio ovaj onlajn život. Počev od škole, preko raznoraznih kulturnih manifestacija, pa sve do događaja koji ni na šta ne liče, ako nisu uživo. I sve to trpimo i stoički podnosimo, pa ako smo tu i tamo skinuli masku ili zaboravili da je stavimo, uzima nam se za zlo.
Sad ja tu nešto istrišem gnev, koji nije usmeren ni prema kome, već prema životu i toj koroni koja je, kako se ispostavilo, promenila čitav svet. Na bolje ili na gore? Prvo nam se, u vreme policijskog časa, učinilo na bolje jer smo se okrenuli nekim navikama u kući, koje smo zaboravili. Pa onda uvidesmo da nije na bolje, jer čoveku kao društvenom biću nije potrebna samo porodica, već ljudi – poznati i nepoznati. Potrebno mu je druženje, komunikacija, dodir, toplina drugog čoveka. Sve nestade dok si udario dlanom o dlan.
Da ne govorimo o tome što nigde ne možemo, što saobraćaj ne funkcioniše, što se granice zatvaraju, što nema letovanja, nema zimovanja, mnogo čega nema što nismo primećivali, a sada vidimo da nam nedostaje.
Pa evo ti, pogledaj Filmske susrete. Zovu se filmski, i to je jedino što ih povezuje sa svim ranijim. Sve ostalo je drugačije i sve ostalo je bez veze. Upinjemo se mi da zaliči na nešto, oćeš đavola. Ne liči, ni izdaleka ne liči. To ti je kao da ližeš neraspakovani sladoled, a treba da osetiš njegov ukus. Tako mi danas živimo.
Dobro, nosićemo te maske i na otvorenom, i nećemo da se okupljamo u velikom broju, i radićemo sve što nam se kaže. I pokušaćemo da se naviknemo na misao – da ništa više nije kao što je bilo, niti će biti.
Ponekad mi se čini da nas je stigla nekakva Božija kazna, jer samo u takvim slučajevima moraš da se sa postojećim miriš. I nastaviš da ližeš, zamotani u celofan sladoled, ubeđujući sebe da ja baš dobar i da ti se baš dopada.
17.septembar
