„Svako čudo za tri dana dosta”. Pa i gostovanje predsednika Vučića u Nišu. Jedni su posetu videli ovako, drugi onako, ali svakako ga ni jedna strana nije ispuštala iz usta. Jedno je, kao zaključak, sigurno: i ovoga puta su galamdžije bile glasnije i strastvenije u nastupu.
Počev od toga – e šta će da traži u Nišu, vidi kako živimo a on se šeta levo desno, šta nas zamajava fabrikama i putevima, a mi nemamo šta da jedemo – pa sve do „ekoloških protesta”, kojima su ga nišlije „ekolozi” srdačno dočekali.
Pruga, privreda, vojska – bile su teme u fokusu Vučićevog interesovanja. Ne i novinarskog, podrazumeva se. Dobar deo novinara uvek, namerno ili slučajno, promaši temu. Pa pita predsednika o bilbordu na hotelu Ambasador. Dobro, i to je zanimljivo pitanje, što da ne pita ako kuću u kojoj radi to najviše zanima od svega, ali bi bilo redno da pita i ponešto od onoga, što je od nekakve vajde za narod. Briga građane za bilbord. Neko je hteo da na takav način kaže „hvala” Vučiću, dao pare (nisu iz gradskog budžeta, proverili smo), i šta koga briga za bilbord. Ako mu se ne dopada, ne gleda u njega, ignoriše ga i kraj priče.
Zaboraviše brojni novinari da predsednika priupitaju za jug Srbije, kada je već tu. Valjda ih je briga i valjda ih zanima šta će i kako će taj jug Srbije biti tretiran u narednoj godini. Mogli su da ga pitaju sve i svašta, kad nam je već došao na noge, pa neka to bude i neprijatno pitanje, ali neka bude od vajde. Ovako, izarčiše svoje vreme trčkarajući sa destinacije na destinaciju, ne stigavši ni do jednog važnog odgovora, već se zanoseći nekim ekskluzivama,koje – ruku na srce – normalnog čoveka (hoću reći novinara) uopšte ne zanimaju.
A Vučić je čovek koji ne izbegava odgovore. Ponekad je i neprijatan, fakat je, ali što bi rekli u našem narodu „naspram sveca i tropar“. Naspram pitanja i odgovor.
Novinarska uljudnost je imperativ, ali to više ne postoji. Ako si uljudan, ne znači da si glup i snishodljiv. Samo znači da si lepo vaspitan i da poštuješ pravila ponašanja. To, kao što rekoh, više ne postoji. Bilo nekada davno, sada su nova pravila ponašanja. U koja se, neki matori novinari, ne uklapaju. Pa lako dobiju etiketu „bot“ ili „poltron“.
Htedoh zapravo da kažem da smo novinarski proćerdali Vučićevu posetu Nišu. Njega baš briga, on je posao zbog kojeg je došao u Niš, obavio. I nastavlja dalje. A mi? Mislim „neki mi“ i posle njegovog odlaska i dalje sejemo mržnju na društvenim mrežama, izvlačimo iz konteksta izgovorene rečenice, šaljemo klipove jedni drugima misleći da smo jako zanimljivi.
Zapravo, igramo se života. A vreme za igru nije. Vreme je da konačno zasučemo rukave, pa ko je koliko kadra, toliko će dati. Jok brate, mi navikli na čekanje, pa bismo još malo da popričekamo sejući okolo netrpeljivost, apatiju, mržnju i koješta još. A sve u nadi da ćemo dočekati nekog novog Vučića koji će na trpezu da nam iznese poslužavnik pun đakonija, a naše je samo da uživamo.
Malo morgen će to biti, što bi rekao Milošević, koga smo takođe mrzeli. Pa smo ga posle prizivali i praštali mu. Eto, takvi smo mi. Opet kažem „neki mi“.
Ne bih ja sada da držim predavanja o različitosti političkih mišljenja. Samo bih da ukažem na štetu koju pojedinci čine, a trpi je većina. „Ako nemaš šta da radiš, ne čini to ovde“, videla sam da piše na nekim mestima. Epa, baš to. „Ako ne možeš da budeš koristan, ne smetaj“. Mole svi, koji bi samo da rade svoj posao. I ništa drugo.
14. decembar
