Počinje da me nervira uobičajeno pitanje prilikom ulaska u Banku: „ A što ne koristite elektronsko bankarstvo, olakšalo bi vam” ……a onda usledi ono uobičajeno truć-truć i bla-bla. Ne želim kažem, a tada mi se redovno ponudi: “Ako ne umete, može neko da Vam pomogne da naučite”. Ne želim, odgovaram, a možda i umem, ali neću. I, sledi dug unezveren pogled u budalu koja ne želi nešto, što joj olakšava posao, što joj omogućava da ne “arči noge dolazeći u banku”, što je štedi od dodatnog napora i truda.
Kako ja sada takvoj osobi da objasnim da nisam ni glupa, ni primitivna, ni zaostala, već samo neću. Neću nešto što ne moram, jer mi to nepristajanje na sve i svašta pruža šansu da ostanem normalan čovek. Pa makar i arčila noge, i trošila vreme…. Jer tamo, u toj banci, sam čekajući red upoznala neke nove ljude, promenila reč i ponešto naučila, a dešavalo se i da se poznanstvo pretvori u prijateljstvo. Još nisam čula da je neko, recimo, sa bankomatom – postao prijatelj. Niko mi nije priznao još uvek koliko mu je to elektronsko bankarstvo donelo usamljenosti. I vremena, koje ne zna na šta bi potrošio. Jer vremena čovek uvek ima, ako ga pravilno i korisno rasporedi, ako odredi prioritete u njegovom trošenju. Jer, ako sve krene da završava elektronski, a može, doći će u poziciju da sam sa sobom zeva u plafon i ne zna šta bi sam tim famoznim vremenom, koje mu poklanja savremena tehnologija. Ne mešam se ja nu u čiji izbor, taman posla. Svako bira ono što mu odgovara. Ja sam odabrala ljudskost i čoveka.
Misli mi ponovo prekida onaj iritirajući glas : „Znate, brojne su prednosti elektronskog bankarstva. Možete sve da kupite, a ne idete u prodavnicu. Amazon sve isporučuje”……i opet nadugačko i naširoko objašnjavanje od koeg mi skače pritisak i poigravaju nervi. Ne želim, odgovaram, ja volim da idem u prodavnicu. Volim da razgledam stvar koju kupujem iz svih uglova, da je probam, da proćaskam sa prodavcima, da pitam za savet. Kako to Amazon zna šta meni treba? Ja čak imam omiljene prodavnice u kojima znaju moj ukus, pogađaju šta mi treba, rado sam viđen kupac, pa mi ponešto i ostave sa strane.
Imam prijatelje u tim prodavnicama kojima neretko pomognem, ili oni meni….svejedno je. Tamo imam ljude koji imaju imena, i ne zovu se svi Amazon.
Gledamo se unedzvereno bankarka i ja. Ona misli da sam luda, a ja mislim da je ona nesrećna. S tim što ona ne zna da ja nisam luda, a ja pouzdano znam da je ona nesrećna. Ona ima sve na dugme, a ja imam ljude. Pa kad mi zatrebaju, eto ih. A kada njoj zatrebaju ljudi, hoće li joj ih dugme pronaći na klik?
Ne, nisam ja protiv svega toga što nam savremena civilizacija nameće kao olakšanje. Taman posla. Protiv sam odljuđivanja, protiv sam kidanja veza između ljudi, koje nas iz dana u dan međusobno otuđuje i čini strancima u sopstvenoj kući. A mi gubimo slobodu i postajemo robovi.
„ Čovek se rađa slobodan, a svuda je u lancima” rekao je prosvetiteljski filozof Žan Žak Ruso. Filozofi, poput Hegela i Kjerkegora, su ovo stanje nazvali otuđenje. Marks, koga danas mnogi preziru, je kazao da “otuđenje izvire iz odnosa ljudi prema proizvodima svoga rada i prema samom njihovom radu”. A otuđeni rad proizvodi otuđeno društvo, svet van kontrole, svet ekstremnog bogatstva i ekstremnog siromaštva, svet u kome ljudima prete njihovi proizvodi i posledice njihovog sopstvenog rada. Jednom rečju, otuđenje proizvodi svet u kom mi danas živimo – svet koji mora da se promeni ako ljudski rod želi da preživi i da živi slobodnim životom dostojnim čoveka.
Zašto ja onda ne bih rekla bankarki: „Neću tvoje elektronsko bankarstvo, hoću tebe kao čoveka”. Možda ne mogu da promenim svet, ali mogu da sačuvam sebe i sebi slične u tom svetu. I to je nešto. I zato – neću ništa od svega, što me odvaja od ljudi i normalnih ljudskih odnosa. Neću, pa neka sam i glupa.
12. april
