Em je raspust, em je produženi raspust, a đaci prosto ne znaju šta će sa sobom. Nekada su se, doduše, za raspust čitale knjige. Ne samo iz lektire, nego i one za koje se, inače, nema vremena. Nisam skoro videla dete sa knjigom u ruci (izvinjavam se retkim primercima), ali nisam videla ni dete koje u ruci ne drži telefon, i to ne bilo kakav, već moderniji model sa puno opcija. Među kojima su i, za đake, vrlo privlačne igrice.
Za vikend je jedna devojčica od 17,5 godina danju spavala, a noću je sa drugaricom igrala igrice i gledala filmove na mobilnom telefonu. Posle četiri dana to je rezultiralo konvulzivnim napadom , i ona je završila u Hitnoj pomoći gde se nad njom sprov ela detaljna dijagnostika, jer sve ukazuje na epilepsiju.
Lekari tvrde da danas postoje termini TV epilepsija, napadi prouzrokovani video-igricama. Pa super, razboljevaćemo se od bolesti koje smo sami stvorili, i na koje nemamo snage da utičemo. Rekosmo, mladi ne čitaju kao što su nekada čitali, ali mladi se i ne kreću kao što su se nekada kretali.Mali milion načina je postojalo za razmrdavanje – počev od sporta, preko folklora, plesa , pa sve do beskonačnih šetnji gradom ili planinarenja. Rade i to neka deca danas, ali jednako kao i kod knjige, interesovanje je veoma malo, gotovo zanemarljivo u odnosu na one koji “bulje u telefon ili kompjuter”.
A ovakav način života, osim do gojaznosti, dijabetesa ili poremećaja sna, tinejdžere vodi i u depresiju, pokazuju najnovija istraživanja. Studija je pokazala da je, na primer, svakih 60 minuta dodatne neaktivnosti dnevno tinejdžere približavalo depresiji za novih 11 procenata.
Mobilni i kompjuter, dakle, postaju društveni problem, koji zanemaruju i guraju pod tepih svi – počev od roditelja, preko škole, do društva. Čim se dete rodi i počne da uočava svet oko sebe, tutnemo mu telefon u ruke, pustimo pesmice ili crtaće – i mirni smo. Mirni smo da, na žalost, i mi buljimo u telefon.
U školi isto, na uliici isto, u nazovimo društvenom životu isto…….Nikome na pamet ne pada da podvuče crtu. Najpre kod sebe, a potom i kod svoje dece, a onda i globalno gledano crtu ispod pojave koja počinje da izjeda čoveka u savremenom svetu. To već postaje ozbiljno i ruši nešto, što nikada ni jedna mašina ne može da zameni, ruši ljudskost.
Razvijena svest o opasnosti od savremenih tehnologija je spas, ali kako razvijena svest manjka u svemu iza čega nema sankcija, onda je ona razvijena samo na rečima, ne i na delima. Pa uzmite kao primer ekološku svest o kojoj godinama trabunjamo do besvesti, a savko od nas svest zamišlja kao nekakav čip, koji će neko da nam ugradi, pa ćemo odjednom svi postati svesni – bilo koje opasnosti. Ekološke, ili ove kompjuterske.
Koliko god to glupo i grubo zvučalo, neko mora da uzme stvar u svoje ruke, pa makar da problematiku ublaži, ako već ne može da je iskoreni. A taj neko su, ipak, institucije. Jer od naše svesti teško da će ičega biti u skorije vreme.
Čitam ovih dana – norveški grad Stavanger planira da uvede zabranu korišćenja mobilnih telefona u školama u tom gradu.Opštinske vlasti Stavangera osim zabrane mobilnih telefona u školama planiraju da mlađim učenicima onemoguće individualni pristup računarima.
Većina gradskih odbornika je poručila da podržava ovu ideju, napominjući da je na ovaj način potrebno deci omogućiti „detoks“ od virtuelnog sveta.Planirano je da učenici od prvog do četvrtog razreda više nemaju pristup ličnim računarima, a umesto toga biće postavljeni zajednički računari u učionicama koji će se moći koristiti uz dozvolu učitelja.
Cilj je da pomenute mere budu uvedene za učenike svih razreda, od prvog do desetog.
Molim lepo – ako nećeš milom, može i silom. Blagom silom za korigovanje svesti. I vraćanja dece izvornim, ljudskim vrednostima, ako je ikako moguće. O pamatenom korišćenju savremenih tehnologija, ne bih ovoga puta. I za to nam je potrebna ta nesrećna svest. Mada, ruku na srce, ne mogu ni da zamislim kako bi neko mogao da zabrani, ovde u Srbiji, upotrebu mobilnih telefona, kompjutera i gubljenje vremena na besmisao. Pokušali su neki roditelji, da roditeljskim sankcijama utiču na svoju decu, ali jok. Nema šanse. Telefon je deci miliji od najrođenijih.
Ne znam, možda gugl ima odgovor na pitanje kako, ionako više ne tražimo odgovore na drugom, pametnijem, mestu.
20.Februar
