Majka dvoje gimnazijalaca iz Čačka okačila ovih dana na oglasnoj tabli škole pismo ministru prosvete Mladenu Šarčeviću u kojem se osvrnula na veliki broj obaveza koje srednjoškolci imaju. Vesna Vojvodić, predstavnica Sindikata prosvetnih radnika Nezavisnost, kaže da su iskustvo đaka i javni diskurs pokazali da je lakše doktorirati nego završiti osnovnu školu. U gimnazijama tvrde da je od broja časova veći problem njihov sadržaj.
Apsolutno tačno, ali na čija vrata zakukati da se sve to ispravi i dovede u red? Godinama, oni koji se suočavaju sa ovakvim problemima, ukazuju na njih, zapomažu i traže pomoć – ali ništa. Inertnost, neodgovornost, lenjost, ili nešto deseto – tek život školaraca se kotrlja uobičajenom putanjom, predviđenom za kotrljanje….i nikoga nije briga šta će raditi oni koji su se do cilja dokotrljali. Odnosno, koji su školu završili. Sa milion nepotrebnih informacija u glavi, i sa ogromnom rupom u iskustvu, koje je na prvom mestu kada se krene da traži posao.
Svet je odavno bacio u đubre ovakav sistem obrazovanja dece koji od njih pravi kompjutere sa bezbroj foldera u glavi, u kojima su smeštene informacije i podaci za „zlu ne trebalo“. A najčešće ne treba, i najčešće folderi samo nepotrebno zauzimaju mesto u glavama mladih ljudi.
Za nas, ovde u Srbiji, je oduvek bilo važno (a i danas je) da se uči što više, da se završe škole, da se ima diploma, da se diploma okači na zid, a posle toga ne znamo ni osnovnu stvar: šta raditi sa tom diplomom. Jer, diploma ništa ne znači, ako u glavi nema znanja za posao koji treba da se radi. Pa se onda mladi doškolavaju (pored brojnih završenih škola), pa stiču veštine, pa se prekvalifikuju i dokvalifikuju, svašta nešto rade da bi unovčili, svoj godinama ulagan trud u bubanje i sticanje znanja, od kojeg je bar polovina isparila odmah, a druga polovina je malo kome potrebna.
Ta famozna diploma, do koje se vrlo često i lako dolazi, malo vredi u svetu. Posebno ne diploma našeg formata, koja je mrtvo slovo na papiru. Čak nije u skladu ni sa Marksovim učenjem da „teorija mora da se potvrdi u praksi“.
Diploma za određeni posao se podrazumeva „a šta ti brajko umeš i znaš da radiš“ – pitanje je sa kojim se suočavaju naši omladinci, ako pokušaju da se zaposle negde u svetu. ( Ovde kod nas to nije važno, važno je da si našao vezu jer u tom slučaju sve znaš, po di foltu). Dakle, šta znaš da radiš. A ti ništa ne znaš da radiš, čekaš da se zaposliš, pa da nešto naučiš da radiš. Kompanijama u svetu ne trebaju takvi radniici, a bogami ni našim kompanijama ne trebaju. Stranima su potrebni oni koji umeju da rade, ovi ovde biraju samo svoje, a ostali padaju u depresiju i ne znaju kud će, i kako će.
„Lakše je doktorirati, nego završiti osnovnu školu“ – reče gospođa. Pa ono jes. Znamo kako se doktorira ovde u Srbiji. Vozački ispit je nauka za pojedine doktorate. A ti isti, doktori nauka, lako postanu profesori na nekom privatnom fakultetu, nastavljaju da drugima prenose neznanje i krug se zatvara, bez nade za izlaz.
Srbija, govore neka istraživanja, ima najobrazovanije ljude. Ima, nije da nema, ali obrazovanih po stečenoj diplomi,
okačenoj na zidu. Po znanju ih ima veoma malo. I ti, svrstani u veoma malo koji su izistinski sposobni i pametni, lako pronađu posao u inostranstvu ( ovde ne mogu, da se ne zavaravamo), pa nam se na osnovu njihovog primera čini da tamo negde svi možemo da radimo za dobre pare, i da uživamo u životu.
Neće biti, da je baš tako. Iskustva mnogim mladih ljudi, koji su protrčali naše nakaradno obrazovanje, govore da tamo u inostranstvu sa svim svojim diplomama, mogu samo da peru suđe ili konobarišu u nekom restoranu. Zato što na pitanje „ šta umeju da rade“, mogu samo da odgovore da to umeju. Sve ostalo bi nesrećnici rado učili u nekoj kompaniji, ali mućak. Kompanijama nisu potrebne neznalice, koje donose gubitke.
Nije nama lako, pravo da vam kažem. Nije nam lako zato što oni koji bi da menjaju ovakav sistem obrazovanja, nemaju moć da ga menjaju. Oni drugi, koji moć imaju, neće. Zato što im odgovara, zato što uz pomoć ovakvog sistem opstaju, zato što su sebi stvorili „povoljne uslove za život“, i zato što im je ovde lepo i nemaju potrebe da negde odlaze.Njima je ovde i Amerika, i Nemačka, i Švedska, i Austrija…..sve im je ovde, pa i više od toga.
A ostatku sveta? Ostatku sveta nigde nije dobro. Ovde sa diplomom i bez veze ništa ne mogu, a tamo negde mogu – sa diplomom koju imaju da peru suđe i raznose čaše po restoranima.
19.Decembar
