Čitam pre par dana, onako u prolazu, kako pojedine američke majke angažuju specijalne osobe koje im uspavljuju decu. I kako uče od njih da svoje rođeno dete uspavaju po knjiški. Zapanjim se, a još više se zapanjim kod komentara žena sa ovih prostora: „eto vidiš šta ti je civilizacija. Osoba koja uspavljuje dete, zar to nije divno“.
Čitam i kroz glavu mi prolazi milion slika iz mog detinjstva. Detinjstva moje generacije, koje je bilo predivno, a ničega nije bilo od ovog, današnjeg vaspitanja koje od prvih dana života, kao da sa predumišljajem gradi nakaradne i devijantne likove. Pa i da se trudimo, ne bismo mogli u toj meri sve gluposti ovoga sveta da izmislimo, kako bismo podigli sve te naše careve i kraljeve od dece.
Setite se samo – od dolaska iz bolnice mi se tim malim bićima klanjamo, trudeći se da sve što im je potrebno, bude ekstra i po svetskim standardima. Imali ili nemali, to mora tako da bude i kraj priče.
Hrana, odeća, obuća, kolica, krevetac, benkice, pelenice, cuclice, flašice, sterilizatori za kućnu upotrebu…..i milion drugih sitnica koje su u upotrebi po mesec dana, i sasvim su nepotrebne. Još u tom uzrastu, kada dete ništa ne zna, i ništa ne traži – počinje robovanje deci. Ne dao Bog da zaplače. Sva bliža i dalja familija se rastrči da ga uzme u ruke, taman posla da plače. A naši roditelji su govorili: „Pusti ga sinko, neka malo plače. Ojačaće mu pluća“.
Pa dete poraste uz svu pažnju ovoga sveta i onda treba da krene u obdanište. Uslede priče o odvajanju od roditelja, pa psiholozi, pa pedagozi, pa saveti ovakvi ili onakvi…….rezultat: zbunjeno i uplakano dete, koje ne zna šta ga je snašlo. I situacija koju može da koristi za manipulaciju. Ko je našoj generaciji objašnjavao bilo šta. U vrtić mora da se ide, jer tata i mama rade, a kada završe posao doći će po dete. Ko je smeo da plače, pa da naljuti mamu. Taman posla. Ćuti, i čekaj.
Naše mame su sve radile po kući, niko im nije pomagao – ni babe, ni strine, ni tetke…..možda ponekad, onako, u prolazu. Umele su naše majke da sednu i popiju kafu, a tada se znalo da ne smeš da plačeš i uznemiravaš mamu jer i ona „ima svojih pet minuta za odmor“. A kada legne da spava – izađeš napolje pa se poigraš sa drugarima, dok mama odmori. Usput da podsetim – našim mamama tate nisu pomagale, i to je bilo normalno Sada se to drugačije zove, ali ja stvarno ne bih – druga je to tema.
Škola! Ne pitaj. Koja škola, kod koje učiteljice, kakvi su tamo, kakva deca idu u tu školu……..I školovanje, mukotrpno školovanje, ali mukotrpno za nastavnike, ne i za roditelje i decu. Nasatvnici A ne smeju da kažu, a roditelji i celu azbuku imaju pravo da izgovore, jer njihov je cilj da im dete bude uspešno, hoću reći odlično. I ono bude odlično, ustvari svi budu odlični. Uspešne neznalice na kraju školovanja, koje svoj put nastavljaju, ponašajući se isto ili slično i u nastavku. U naše vreme u odeljenju je bilo po dvoje ili troje odlikaša i ostala deca su u njih gledala ko u genijalce. Oni to i jesu bili, nisu bili uspešne nezanalice.
Nekada je kod dece postojao neki pozitivni strah od roditelja. Strah koji ih je čuvao od činjenja kojekakvih gluposti. Znalo se ko kosi , a ko vodu nosi. Danas se roditelji boje svoje dece. Boje se kada nisu kadra da ispune njihova očekivanja,pa uslede kritike, vika i dreka o nesposobnim roditeljima koji nisu ništa uspeli u životu“ i mudra konstatacija da oni nikada neće živeti kao mi.
Zašto sve ovo govorim? Pa zbog toga što mi je žao te današnje dece. Žao mi ih jer oni nisu ništa krivi. Krivi smo mi, mi koji od njih pravimo nakaradne ljude, koji će sutra praviti neke nove nakaradne ljude, i tako unedogled.
A sve počinje od osobe koja je zadužena za uspavljivanje naše dece i nas, koji postajemo robovi tih malih bića još po izlasku iz porodilišta.
21. septembar
