Gradski Portal 018 – 29.04.2019
Beogradski centar za ljudska prava pokrenuo peticiju protiv uvođenja kazne doživotnog zatvora bez mogućnosti uslovnog otpusta. Peticiju je podržao jedan broj organizacija civilnog društva i stručnih udruženja, uključujući i Društvo sudija Srbije.
Naime, Ministarstvo pravde objavilo je prošle sedmice Nacrt izmena Krivičnog zakonika, koji između ostalog, predviđa uvođenje doživotne kazne zatvora, bez mogućnosti uslovnog otpusta za određena krivična dela.
Doživotna kazna bez mogućnosti uslovnog otpusta može se izreći, prema predloženim zakonskim rešenjima za teško ubistvo, silovanje, obljubu nad nemoćnim licem, trudnicom i obljubu nad detetom, ako za posledicu imaju smrt.
Do sada je najviša kazna u Srbiji za najteža krivična dela, od ukidanja smrtne kazne 2002. godine, bila 40 godina zatvora, sa mogućnošću uslovnog otpusta nakon odsluženja 27 godina.
„Kažnjavanje nekog lica kaznom doživotnog zatvora predstavlja nečovečno i ponižavajuće kažnjavanje zabranjeno Ustavom Srbije, Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima“, ocenili su u Beogradskom centru za ljudska prava.
Recimo da je tako, kako tvrdi Beogradski centar za ljudska prava. Da, citiramo, „kažnjavanje nekog lica kaznom doživotnog zatvora predstavlja nečovečno i ponižavajuće kažnjavanje zabranjeno
Ustavom Srbije, Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima“. A onda, ponovo citiramo, „Doživotna kazna bez mogućnosti uslovnog otpusta može se izreći, prema predloženim zakonskim rešenjima za teško ubistvo, silovanje, obljubu nad nemoćnim licem, trudnicom i obljubu nad detetom, ako za posledicu imaju smrt.“
I onda pitamo: a šta je sa ljudskim pravima žrtava svirepog ubistva, trudnica, nemoćnih lica, silovanih, obljubljene dece – koji su pri tom mrtvi. Ili mrtvi nemaju prava, jer su mrtvi? Mrtvi ne mogu da govore šta su preživeli jel tako? Oni su, naprosto, mrtvi.Jer je neko odlučio da se poigra njihovim životom. Grubo da se poigra njihovim životom. I šta je sa članovima njihove familije koji su živi? Imaju li oni ljudska prava, ili je jedino njihovo ljudsko pravo da žive život bez svojih najbližih, koji čak nisu ni umrli na ljudski način, već na najsvirepiji i najgrozniji koji čovek može da zamisli. S jedne strane je činjenica da ih nema, s druge strane saznanje da ih nema jer je neko dao sebi za pravo da im život uzme. I da ih pri tom muči i maltretira.
Ne razumema se ja mnogo u ljudska prava raznoraznih Organizacija za ljudska prava koje se pozivaju na Evropske i Medjunarodne konvencije. Ali se, itekako, razumem u ljudska prava data svakom čoveku po rođenju – pravo na život.
Podsetimo – nakon sednice Saveta za nacionalnu bezbednost, predsednik Srbije Aleksandar Vučić najavio je da će Srbija, poput Nemačke i Austrije, uvesti institut doživotne robije, čime će ubice dece zauvek ostati iza rešetaka.Dodao je da je time prihvaćen predlog dela javnosti i Igora Jurića, oca ubijene Tijane. Na najsvirepiji način ubijene – čisto da podsetim zaštitnike ljudskih prava ubica. Možda su zaboravili.
Borba Igora Jurića, inicijatora izmena krivičnog zakona kojima bi se uvela moguća kazna doživotne robije za monstrume koji ubijaju decu i bremenite žene, traje od maja 2017. godine. Tada je, uz podršku redakcije “Blica”, Igor Jurić predao predlog izmena Krivičnog zakonika predsednici Skupštine Maji Gojković. On i njegov tim mesecima pre toga temeljno su radili na predlogu izmena.
Igor Jurić, otac svirepo ubijene Tijane Jurić, je jedini koji ima pravo da govori o ljudskim pravima – na pravedan način. I koji je život posvetio da se ovakav Zakon usvoji. Ne samo zarad njegove Tijane koje više nema, već zarad svih ostalih Tijana koje bi mogla da zadesi slična sudbina. I koje bi, pošto su mrtve, bile zaboravljene, obespravljene, izbrisane sa spiska onih o kojima se govori….a zašto? Zato što raznorazna Udruženja za ljudska prava imaju preča posla – zalažu se za ljudska prava svirepih ubica.
29.April
