Potpredsednik SNS Marko Đurić odbacio kritike koje su izneli predstavnici Saveza za Srbiju o sedam godina aktuelne vlasti i istakao da se izlivima mržnje ne mogu sakriti činjenice da su Vuk Jeremić, Dragan Đilas i „njihovi satrapi“ doveli srpski narod do ivice egzistencije i fizičkog opstanka.
„Neverovatno je koliko mržnje, neistine, neznanja i koliko negativnog se sakupilo danas na jednom mestu na konferenciji tzv. Saveza za Srbiju. Ali, kada ne postoje argumenti i politika, rezultati, moral i ljubav prema sopstvenom narodu, onda su mržnja i laž jedini način komunikacije“, naveo je Đurić u pisanoj izjavi.
Moram da priznam da je Marko Đurić potpuno u pravu. Ne kada je u pitanju samo Savez za Srbiju u današnjim prilikama, već kada su u pitanju i neke druge političke opcije u godinama iza nas, a čiji su predstavnici pošto-poto želeli da budu vlast, da bi i preko mrtvih gazaili, samo da do nje stignu. Koristeći pri tom sve raspoložive i izmišljene metode stizanja do vlasti prečicom.
Takva je bila i prva, tkz „demokratska revolucija“ rođena u Nišu, na trgu Kralja Milana. Našao se povod – krađa izbora – i to je u redu, ako je tako bilo, a pitanje je da li je bilo baš tako, kako je u javnosti predstavljeno. Sve ostalo, u nastavku bila je visoka koncentracija mržnje i laži kojima je, okupljenim nezadovoljnim građanima na trgu, ispiran i na kraju ispran mozak. Sa najvećom mržnjom na svetu govorilo se o Slobodanu Miloševiću, socijalistima i njihovoj vlasti tada. Mali milion laži je okupljeni narod tada progutao i poverovao u njih. Poverovao je da treba da mrzi da bi stigao do boljeg života u kojem nema Miloševića, nema socijalista i ostalih „komunjara“ koji su upropastili zemlju, i poverovao je da će ga demokratija,doletela sa zapada, čarobnim štapićem preseliti u novi, obećani svet. A i tada su mnogi rezultati bili vidljivi, mnoge činjenice neoborive, ali je narod verovao „ljudima sa balkona“, a ne rođenim očima. Danas se kaje, ali „kasno Marko na Kosovo stiže“, ili još bolje „otišla baba s kolačima“ i ponela sve sa sobom. Neki od njih bi da pokušaju ponovo, računajući na kratku pamet naroda i na odsustvo razuma, kada neko ima muku i teško živi. Činjenica je da mnogi još uvek teško žive. A težina njihovog života ide na dušu mnogih, a ne samo današnjih političara.
Ne kažem ja da treba verovati Marku Đuriću. Možda i on ne govori istinu. Samo kažem da bi pre trebalo verovati rođenim očima, i vlastitom razumu. Oči imamo, a i od razuma je valjda ponešto ostalo. Pogledaš oko sebe, pa proveriš je li tačno to što ti političari kažu. Osvrneš se, pa proceniš svakoga od njih – ko je ko i koliko je doprineo da ti bolje, ili gore živiš. Prisetiš se malo onoga od juče, prekjuče i više godina unazad. Staviš na kantar, izmeriš – pa čiji pretegne. I sećaš se, sećaš se svega što je bilo i ko je zaslužan za to – bilo dobro ili loše. I pokušaš da proceniš ljude – po rečima koje izgovaraju, po postupcima i načinu na koji sve to čine..
Nije narod glup, samo mu je težina života zamaglila pogled. Kad se zavesa skloni, znaće i sam da proceni, a kad sam bude procenjivao…….džaba im onda i balkoni, i trgovi, i govornice…..sve im džaba. Kad razum pobedi.
25.Juli
